Flying Ana Modlijana: prvih 100 i kusur dana!

ISKUSTVA I UTISCI

Emirates A330 na sletanju

Pravi praznik rada, bogami. 1. maj 22:51
BOMBAJ. Em sam radila em sam praznila - bokale, flaše, čaše i ostalo. Ovaj let za Bombaj bio je baš ubrzan i nije mi se mnogo svideo. Ljudi uglavnom mrze ovaj i let za Karači (koji ja imam tri puta u toku maja), žale se da ljudi ne mirišu baš prijatno (jer su ipak iz Indije, gde se klopaju razni jaki začini), mnogo su zahtevni itd. Ali meni nije bilo toliko loše, jedino što nema vremena da se let odradi na pravi način, jer ste s vremenom stvarno u cajtnotu. Traje oko 2 i po sata, a usluga je relativno obimna i onda sve mora da ide brzinom koja ne dozvoljava pravi način ophođenja sa putnicima. Pozivi stalno zvone, a uopšte nema vremena da se na njih i odgovori. Tako je bilo i nekoliko nezadovoljnih ljudi koji su gunđali, jedna žena je čak tražila i da razgovara sa nekim seniorom zbog toga. Ali Emirati su sami krivi što ne usklade uslugu sa vremenom trajanja leta. Trude se da ubace što više u tako malo prostora. No, i to može da se reši kada je SFS, koji je zadužen za galley, dobro organizovan. To, očigledno, nije bio slučaj danas, pa je sve išlo s brda s dola. Ali, stvarno, nije tako gadno kao što zvuči i kao što većina ljudi ovde govori.

Singapur: sa vodičem	Singapur: sa koleginicom	Singapur: sa slonovima	Singapur: bez mene

SINGAPUR I MELBURN. Ja sam i dalje pod utiskom onog leta za Singapur i Melburn. Toliko je bilo dobro i zabavno i svašta sam naučila, radila sa divnim ljudima. Baš mi nedostaju, sada jer smo stvarno dobro funkcionisali zajedno. Čak su mi i neki putnici bili izuzetno dragi, jer je bilo dovoljno vremena da se sa njima popriča i pomalo zbliži. Tih 4-5 dana ličili su na neki izlet, mini odmor. Baš sam bila srećna što nisam u Dubaiju: tek tamo sam shvatila da ovo mesto stvarno nema nešto naročito da ponudi. Singapur je predivan grad - iako nov, ima dušu, za razliku od Dubaija. Najzad sam videla parkove, oluju, kišu, mogla da se šetkam kuda god hoću, a da mi ne bude dosadno. Čak i mozak bolje radi na tim mestima, ima toliko inspiracije svuda, uvek se nešto dešava, ljudi su izuzetno fini i ljubazni. Nemam mnogo vremena za opuštene obilaske, ali barem sam danas čitav dan provela u zoo vrtu i parila oči i duh divnim zelenilom i šašavim životinjicama.

Emiratski Airbus A330 na aerodromu u Melburnu

I Melburn je stvarno lep grad. Baš mi je žao što nisam uspela da ga vidim u toku dana, već samo noću. Ali arhitektura je predivna, ponovo parkovi na svakom ćošku, čisto je, dosta rade na tome da propagiraju umetnost, što urbanu, što enterijera... A da, nisam vam rekla, u Singapuru je zabranjena prodaja žvaka! Šok za moj sistem. Ne žele da se grad prlja, visoke su kazne za bacanje otpadaka na ulicu, pa su zabranili moj najdraži hobi, jer vrlo lako - hop! - iskoči iz usta pravo na pločnik.

Bogami! 5. maj 23:13
KARAČI. Ja se vratila iz Karacija i baš je bilo dosta jurcanja gore-dole. Sada sam već uigranija, iako i dalje malo-malo, pa pitam: "A gde je ovo, kako ono?". Mislim da to možda malo iritira druge ljude, no svi uvek izgledaju spremni da pomognu i do sada se niko, još uvek, nije brecnuo na mene. Sutra imam slobodan dan, pa ću verovatno malo da se šetkam po Dubaiju ili da se vidim sa društvom s kursa.

Islamabad iz satelita, a ne iz našeg Airbus-a: grad duboko zašao u predvorje noći.

Re: Alo, razmrdana! 16. maj 22:31
ISLAMABAD. Što ti je život čudan, prošli let svi me ishvališe i to mi valjda udarilo u glavu, pa sam danas malo zakazivala. Sve sam radila obratno, što se usluge tiče. Umesto napred, ja isla unazad i tako to. Ali posada je bila jako dobra danas, pola ljudi sam već znala od ranije, tako da je bila domaćinska atmosfera i svi smo se lepo zabavljali. Bila je i Slađana, devojka iz BGD-a koja leti još od decembra, ali je ovde već tri godine. Pa još i dečko i devojka iz Bugarske, koji su iz moje zgrade, tako da smo svi pričali na srpskom, s bugarsko-makedonskim primesama! Stvarno je bio veselo veče. Sad sam najzad shvatila da mnogo bolje funkcionišem na dužim nego na kraćim destinacijama. Daj mi bar 3 sata - i sve ću da uradim kako valja. Ma, računam da ću za još koju nedelju uspeti da se organizujem dovoljno dobro i za polučasovni let. Samo mi treba još malo prakse da dostignem i tu kratkometražnu efikasnost. A stvar je i u tome što putnici ne gledaju da li je let kraći ili duži, već što žele to i traže i, vrlo često, na ovim brzim i bližim destinacijama, budu nezadovoljni. Emirates su krenuli sada malo da "sakate" ponudu (npr. nude samo jednu vrsta klope, a ne dve, alkoholna pića samo na zahtev itd.), što je jako dobro. Ali opet, svi putnici znaju čime se raspolaže i ne ustručavaju se da to i traže. Što se bezbednosti tiče, tu je situacija već bolja, naročito ako imate bar jednog člana posade više od minimuma. Onda možemo bolje da posmatramo šta se dešava u avionu, da odgovaramo na pozive, redovnije proveravamo toalete...

Pre svakog leta imamo oko sat vremena da uradimo Safety and Security Check za svoje određeno područje, što je nekih 15-20 redova, bilo s leve, bilo s desne strane. I proveravamo opremu, naravno. I tu, do sada, nije bilo nikakvih problema. Onda stavljamo slušalice na sedišta, i ćebiće ako je duži let. Pomažemo ljudima oko boardinga. Tako izgleda ta početna procedura. To mi je zanimljivo. Ono što najmanje volim je kada moramo da čistimo kabinu, sklanjamo poslužavnike itd. Stvarno je rintanje, sto Slađana kaže, ali opet ništa nije tako strašno i naporno ako je čovek dobro raspoložen. Što je sa mnom, gle, gle, uglavnom slučaj! Ma sad znam zašto sam danas bila malčice zbunjena: opet me hvata ta nostalgija...

Guten Tag MiT! 23. maj 12:03
SANA. Na letu za Sanu (Jemen), kapetan je bio Milan Kosanović. Pita za tebe i puno te pozdravlja. Tu mi je bilo krivo sto nisam imala novi broj "YALPA News" uz sebe, ali verovatno ćemo se uskoro videti na nekom okupljanju krajem nedelje... On je bio najzanimljiviji pilot do sada, inače. Nasmejan, duhovit, često svraća u kabinu da vidi šta se s nama dešava. Ovaj turnaround je stvarno bio čudan. Ne što se samog posla tiče (jer nismo bili full load, a i putnici su bili dremljivi), već zato što na aerodromu ostajemo 3 i po sata! A šta smo radili? Svako uzeo ćebence i čitav red od 4 sedišta, a onda knjavanje. Uh, što mi je prijalo! Nisam uspela da spavam pre leta, pa mi je ovo kratko, ali efikasno punjenje baterija, dobro došlo.

FRANKFURT. No, vratimo se malo više u prošlost... Ispostavilo se da let za Frankfurt znači smeštaj u Wiesbadenu, što je verovatno i bolja opcija, jer je manji grad, a ionako nismo imali vremena za neko duže šetanje i ispitivanje. Let je bio jako prijatan, s tim da Nemci piju k'o ludi, ali stvarno je velika razlika između evropskih i azijskih destinacija. Organizovaniji su, mirniji, poslušniji što se bezbednosti tiče. Uglavnom, kada smo došli u hotel, odmorili smo se par sati i onda je nekoliko nas, zajedno sa pilotima, izašlo na vrlo obiman ručak. Bre, nisam jela svinjetinu skoro 3 meseca, k'o bi rekao da će mi nedostajati! Cordon blue, što mu dođe šnicla sa šunkom i kačkavaljem, onda krompirići s lukom, salatica... Mmmm, mnogo mi je prijalo. Samo, kada čovek jede kinesku ili azijsku klopu u istim količinama, retko kad može da se desi da dođe do onog što komšinica Seka ima običaj da kaže: "Puna sam!" Ali opet, ovo je bliže našoj kuhinji, pa sam tako imala mali izlet u naše krajeve. I atmosfera je bila baš kao bilo gde na našem evropskom kontinentu - ulični svirači, ljudi što piju i duvane po ulici... Ključna reč je, znači, ulica. Jer upravo to nedostaje Dubaiju, posebno u ovim letnjim mesecima, kada se svi začaure u klimatizovane prostorije.

Stvarno je čudno što me ovo mesto podseća na kuću... Jer, kao što vidite, uopšte ne liči na Bgd, ali - čim vidim ljude kako sede po baštama mnogobrojnih kafića, Cigane što mole na ulici, čak i jedan crveni "spaček" koji je maločas prozujao - sve je tako poznato i mnogo mi nedostaje. Ha, uspela sam da dozovem u sećanje ono malo nemačkog što mi je ostalo u glavi, tako da sam se osećala još opuštenije. Ovaj posao je odličan! Malo-malo, pa neki izlet u drugačiju stvarnost.

Raport o Londonu. 30. maj 0:07
LONDON. Jooooooo... Jaaaaaooo... Uuuuuuuu... Nešto slično napisah i na razglednici, ali stvarno - idi begaj. Taj grad je mentalno rastrojen. U pozitivnom smislu. Nije ni čudo što su Josip i Iva ostali toliko dugo onomad. Sviđa mi se, sviđa mi se, sviđa! Jel' sam rekla da mi se sviđa? Ono čega se ja sećam kad sam bila tamo pre tačno 10 godina (opa, zar već?) jeste da je bio tih, skoro napušten, nekako zatvoreno dostojanstven u svom sivilu i mokrim pločnicima. Ali sada! Verovatno najvažniji faktor jeste da je bio lep i sunčan dan. A kako sam čula, tada se svi pomame.

Kapetan Nebojša Vukojčić u sred Londona, sve sa trešnjama

Da, kapetan je bio Nebojša Vukojčić, ni manje ni više. S njim sam i išla da se šetam okolo naokolo, niko drugi nije hteo da baza po gradu. Svi čuvaju te džeparce jer su jako dobri, 50-60 funti, a ne kao neki, je li, koji sve spiskaju. Ovaj put nisam na hranu, jer je Neša častio picom u italijanskom restoranu pored pozorišta na Pikadiliju, gde je citavo osoblje Made In Italia, odakle sam i marnula jednu slatku pepeljaricu uz njegovu podrsku. Ali sam zato kupila dve dobre knjige i neke CD-e. A da, i trešnje! Lepe, velike, sočne, slatke trešnje. Mmmm... Nebojsa te puno puno pozdravlja, stvarno je zabavan čovek. Nisam davno imala tako zabavan dan kao juče sa njim. On ima oko 40-tak godina, radi za Emirates već 12 leta, a pošto je neko vreme živeo u Londonu, imala sam savršenog vodiča.

Prvi plan je bio da odemo u muzej, čemu sam se ja jako radovala. Ali onda je došlo do promene istog, jer je dan bio suviše lep da se provede u zatvorenom. Što je bilo još bolje rešenje! Hotel je, inače, odmah do aerodroma, pa smo morali prvo busom do metroa, a onda pravo na Covent Garden. I tu ti ja stadoh i pomislih ono što i pre rekoh - joooj! Gužva, gomila ljudi šeta, trčkara, sedi i pije, muzika sa svih strana, žamor, vika, halabuka. ŠARENILO. Zgrade, jao te zgrade u Londonu. Mora da postoji neka knjiga samo o njima. Tako su čudne, kao da su sve ustremljene na ulicu, žitelje grada i one koji su tu na neko duže vreme. Gutaju grad. Uglavnom, prvo što smo uradili poneti svom tom trkom i frkom jeste da smo - seli. I popili pivo na miru. I to češko, bogami. Plzensky Pils. I posmatrali svet. Sve, stvarno sve i svako može da se vidi. Jedino što povezuje ljude jesu zvoncare. Svi ih nose. (Da, nisam kupila ništa od garderobe i accessories, cak ni u Body Shop nisam ušla, da li mi verujes!)

Ulični zabavljači na Covent Gardenu

Onda smo ustali i krenuli u istraživanje. Napravili tek dvadesetak koraka, kad ono trg kod St. John ili Paul katedrale, gde su neki ulični zabavljači imali šou. Neki sredovečni ispijeni bezdlaki Englez, sa suvim ustima i nenormalnom energijom, u nekom prljavom crnom odelu i beloj majici sa tregerima, animirao je publiku time što odvoji troje njih i onda im daje neke zadatke. Kao u kakvom amaterskom pozorištu, kada moraš da ponavljaš određene pokrete i vriske. Bilo je jako zabavno! Onda zađosmo u neki sokak gde je svirao gudački sekstet, 4 violine, čelo i kontrabas. I oni su imali neki svoj duhoviti nastup, ali praćen klasičnom muzikom. I njima smo tapšali i dali koju funtu. Svi ti traže kintu u tom Londonu. Jeste da je stvarno zanimljivo i uveseljava ljude, al' što se grabe za lovu, pa to ti je. Kao da svi žive od tih dobrotvornih donacija.

Onda smo se spustili do Trafalgar skvera. Kad je puk'o pogled! Bum. Čitav trg okupiran. Klinci se brčkaju u fontani, roleri obučeni u neke uske outfite pravo iz 80-tih, i to na onim starim rolšulama, dva sa dva točka. Turisti škljocaju ili, što je češće, snimaju i digitalno beleže sve te trenutke sa odmora. Okolo nas ambasade, golubovi, dabl-dekeri i krekeri. A vetar pirka li pirka. Onda Piccadilly - svetleće reklame, rege-bend na ćošku, pozorišta, bioskopi. Ah, kultura. Stvarno bih volela jednom da odem u London na malo duže vreme, da bar vidim taj narodni muzej i mnoge druge, i odgledam koju predstavu, i ostanem tri sata u Virgin MegaStoru.

I uzmem još neku pepeljaricu.

29. maj MANČESTER. Hej! Zaboravila sam da pošaljem ovu razglednicu kad sam bila u Mančesteru, a bila sam tamo prošle nedelje - pa hajde da to uradim sada iz Londona. Ura! Volim vas.

Maja i ja na avionskim stepenicama u Entebeu

Jao za London, a za Afriku URA! 3. jun 14:06
NAJROBI I ENTEBE. Džambo! Najzad, najzad, najzad! Celog života sam želela da odem i vidim Afriku i eto, NAJZAD se to i ostvarilo! Nije da sam nešto posebno radila tamo, ali bilo mi je dovoljno da vidim tu zemlju. Da li je stvarno onakva kako je prikazuju na malim, velikim i platnenim ekranima? Jeste! To je ono zbog čega mi ovaj mali izlet toliko znači. Nisam uspela da istražim ništa više osim samog hotela (koji je odličan) i 200 metara oko njega. Ali sam zato iz busa na putu od i do aerodroma pohvatala male isečke lokalne atmosfere, iako nisam bila aktivni učesnik.

Skoro sam zaplakala kada smo izašli iz aerodromske zgrade. Priroda je - kao na filmu. Raštrkano drveće, zelenilo svuda, stara kola i autobusi, mršavi crnci i punačke žene. Ovde je sada zima, pa je vreme prijatno (hvala, izvol'te!), kao proleće u Beogradu. Nažalost, ostajemo samo jedan dan, pa nema puno vremena za istraživanje. A isto tako, ljudi kažu da je opasno šetati sam zbog silnih lopova koji vrebaju po ulicama. Nema veze, bar sam videla ovaj minijaturni deo "moje Afrike"!

Let je bio iz tri lega, prvo Najrobi, onda Entebe za 45 minuta, pa ponovo u Najrobi. I baš je bilo iscrpljujuće. Ali su ljudi zato bili drugačiji od svih do sada. Nisu kao ovi istočni narodi, koji su mahom usredsređeni samo na svoje potrebe i misle da su najvažniji u avionu, a nisu ni kao Evropljani da piju, piju i piju, jer je besplatno. Afrikanci, bar ovi iz Kenije, vrlo su druželjubivi i nasmejani, ali opet postoji nešto što mi ne dozvoljava da im verujem previše. Izgledaju prepredeni. Možda nije istina, ne mogu da kažem, jer nisam provela dovoljno vremena tamo. Možda zato što se svi bave trgovinom, pa imaju urođen taj cenkaroški duh za zaradu. Stvarno, nekoliko ljudi me je pitalo da donesem mobilne telefone, satove itd. sledeći put kada dođem. Od prodavaca na buvljaku do hotelskog osoblja. Svi su muvare. Šta bi bilo da sam malo više zašla u tu civilizaciju, ne smem ni da pomislim. Kad su nasmejani, izgledaju tako iskreni i pristupačni, kao da im je čitav život šora i šega. No, kad se uozbilje - vrag je oterao šalu. Zaista čudno kakve transformacije na licima može čovek da primeti.

Zalazak sunca u Najrobiju: pogled sa zadnjih servisnih vrata našeg aviona

A banane! Savršenstvo prirode. Manje su i dućkastije od ovih naših, ali su toliko ukusne da mi je bilo krivo što nisam uzela koje kilo za kuću. Probala sam i jednu drugu sortu, ružičaste banane koje su slađe od običnih. I neku voćku koja izgleda kao krupniji lešnik, a ima ukus kao kakav sočni i vodenasti orah. A tek čokolada! Ima potpuno drugačiji ukus od svih do sada. Manje šećera, više neke arome koju stvarno ne mogu da opišem. Raj na zemlji ta Kenija. Priroda je očaravajuća (kakva smešna reč, ali je istina). Propustila sam sunce na zahodu prve večeri, jer sam se preračunala u vremenu i bila sam tužna, jer je nebo neverovatno. Sve što se vidi jeste nebo, zato što je čitava zemlja ravna, samo ponegde štrči koje drvo ili viša zgrada. Kuće su uglavnom dvospratne. Ali zato sam pre poletanja uspela da vidim taj čuveni zalazak. Vrata aviona su bila otvorena, jer je ketering još bio u toku. Stajala sam tamo i divila se oblacima i crvenilu, dok su ljudi oko mene gurali metalna kolica i kese sa đubretom. Vrlo romantično, zar ne?

Moja stara baza: Dubai

DUBAI. Sad sam ponovo na ovom bučnom Šejk Zajedu, gde je vlažnost nepodnošljiva. Jedva može da se diše bez erkondišna. A u Africi zima. Tri dana sam slobodna i bez posla. Stvarno ne znam zašto mi je letenje tako slabo. Tričavih 82 sata, dok drugi imaju po 90, a neki i više. Ja orna i spremna za rad, a oni mene tako slabo planiraju. Čudna mi čuda. A da, letela sam s jednom našom devojkom, Marijom, koja je pre radila za Royal Jordan Airlines. Mirna neka devojka. Kaže da su oni imali layovere po 2-3 dana, a još neke devojke koje sam upoznala iz Gulf Air-a, isto tako ostaju u ovim udaljenijim destinacijama po nekoliko noći. Ispade da jedino Emirati vole da ućare koju kintu za hotele, daju nam taman onoliko sati za neophodni odmor da dremnemo i zato imamo tako malo vremena za neka dalja ispitivanja svih tih gradova u kojima noćimo. Ma nema veze, bar malo da ždraknem od svega, pa ćemo posle natenane da odlučimo gde ćemo da provodimo odmore, jel' tako?

Tropikana. 9. jun 20:15
ŠRI LANKA. Ćao, mama i TATA! (tako se, inače - dakle, tata - ovde zovu svi kamioni i autobusi). Ovo mesto na razglednici nalazi se negde na sredini ostrva, a žućkasti krov je Temple of Tooth - hram gde se čuva Budin zub (gornji levi očnjak), i to ispod sedam zlatnih zvona. Šri Lanka je upravo onakva kako je prikazuju u turističkim emisijama i brošurama: bujno zelenilo, raspoloženi domoroci, ali i stvarno haotičan saobraćaj! A takođe je i mesto gde živi - KO? Artur C. Klark! Nismo uspeli da se vidimo ovom prilikom, ali - možda sledeći put..? Ko zna...

Vaša tropikAna!

Ni manje teksta, ni više slika - eto, tako sam doživela Šri Lanku. A takva i jeste: da ćutiš i da se diviš. Ono što smo stigli da obiđemo, a obilazili smo mahom hramove, obišli smo nas troje - moja koleginica, kopilot na našem letu i ja. Čak i kad se slika mojom idiot-kamerom, ne može a da ne ispadne dobro. Na glavnoj gradskoj ulici upoznala sam neverovatno milu devojčicu koja se zove, zamislite, Anuška! Raznežila me je. Šetnju smo završili u društvu dva bodljikava praseta.

Emiratski Boeing 777 na aerodromu u Bangkoku

Eto mene u Hongkongu. 15. jun 12:45
HONGKONG. Eto mene u Hongkongu. Ali samo na aerodromu, jer se za par sati vraćamo u Bangkok, a u međuvremenu se odmaramo u jednom lounge-u gde, kao što zaključujete, postoji i besplatan internet. URA! Baš sam odgledala i epizodu Simpsona, i to je bila o Mardžinom strahu od letenja. Tragedija kada je kao mala saznala da joj otac nije pilot već - stjuard. Oh ne! A juče sam u hotelskoj sobi gledala Deutche Welle, gde je bila emisija o školovanju za kabinsko osoblje u Lufthansi. Tako su se ovih dana složile sve profesionalno povezane emisije.

BANGKOK. Juče smo nas troje išli malo da istražujemo Bangkok. Obišli smo jedan hram, videli statuu Bude koji leži, a dugačka je 48(!) metara i prekrivena zlatom. Prava turistička atrakcija. Pa neke kaluđere, uopšte se nisu nasmejali, za razliku od onih na Šri Lanki. Bila je i jedna tužna scena - neki mali ker je bio zaglavljen između kamenja i metalne ploče i tu mu ja pomognem da izađe, a on može da koristi samo prednje šape. Zadnje je samo vukao za sobom... Neverovatno koliko su Tajlanđani pristupačan narod. Par ljudi nam je prišlo, čim su primetili da pokušavamo da se orijentišemo, i ne samo da su nam rekli kako da dođemo do određenih mesta, već su nam i preporučili šta bi bilo lepo videti. A nisu tražili ništa za uzvrat. Stvarno čudno.

Malo, tj. malo više sam umorna danas, pa nemam baš posebnu inspiraciju što se pisanja tiče. Ma nije samo umor. Juče smo svi izašli na jednu divnu večeru i sve je bilo jako zanimljivo, ali kasnije su ovi naši piloti krenuli sa nekim insinuacijama, ne na moju adresu, već na adresu jedne druge devojke, iz Bugarske. To mi se nimalo nije svidelo, pa danas nisam baš u najveselijem raspoloženju. Odakle im pravo da postupaju s tako malo poštovanja?

Hongkong preko krila (ali ne mog aviona!)

HONGKONG. A da, još i ovo: aerodrom u Hongkongu je OGROMAN. Uz to ima prilaz direktno sa vode, a okružen je zelenim brdašcima. Neverovatno koliko lepo izgleda! Nebo u ovim krajevima sveta je uvek puno oblaka, ne mrkih, vec lepih, penastih kumulusa, malo cirusa. Vrlo je aktivno i uvek izgleda drugačije. Sad mi je krivo što nisam uzela fotoaparat iz torbe, a zatvorili su gejt...

Naknadna impresija iz Bangkoka: sad sam u "Holiday Inn"-u u sobi, odmaram se i slušam Mobija. Imala sam dobar štrapacung po gradu. Šta kažete na panoramu sa razglednice? Ne samo da je nebo samo po sebi uzbudljivo, nego su i ulice pune akcije. Ovaj grad ne zna za mir i tisinu... osim, možda, na malo duhovnijim mestima, kao što su hramovi i tereni za golf. Posebno ovo drugo dovodi do nirvane i mogućeg razgovora sa Budom. Ali jeste interesantno i iznenađenja su na svakom koraku! Apsolutno je nemoguće ispitati ih za samo dva dana, ali sam uspela da osetim miris i ukus lokalne kuhinje. Ljuto!

Tri dana jahanja... 27. jun 21:38
JOHANESBURG. Ko bi rekao, ali eto mene ponovo u Africi. Moram priznati da sam razvila blagu opsednutost ovim kontinentom. Iako nisam uspela ni da zavirim u srž ovdašnjeg života, opet osećam blagi elektricitet zbog same činjenice da koračam po ovom tlu. Sada sedim pored hotelskog bazena na otvorenom i posmatram nebo kako gori. Zalazak sunca. Neverovatno, nema ni nagoveštaja, akamoli tračka nekog oblaka ili ma kakvog drugog kondenzovanog oblika. Nebo je apsolutno čisto. Osim jedne jedrilice, koja je ovog časa prozujala. Da aerodrom i autoput nisu tako blizu, čovek bi pomislio - Pavle sam na svetu! Sad je već zahladnelo. Čak sam navukla i kapuljaču da bih se kako-tako ušuškala. Žao mi da odem u sobu, mada je i ona sama po sebi interesantno iskustvo.

O Johanesburgu mogu reć jedno - hotel je FANTASTIČAN. Uredili su ga da izgleda kao kakva italijanska vila iz 19. veka. Jeste apsolutno veštačka sredina, ali je posao tako dobro urađen da čovek stvarno ima osećaj da je negde u Toskani ili slično. Svetlo braon i oker boje, unutrašnjost puna ručnih radova, drvene zelene klupice, uljani portreti i pejzaži, detalji od kovanog gvožđa, cveće svuda. Okupano svetlošću. Čak imaju i bazen u kojem se brčkaju neke poveće zlatne i srebrne ribice. Ovaj se nadovezuje na bazen u kome bi se brčkali mali i veliki ljudi - da je samo bilo nešto toplije. Temperatura je bila oko 20 stepeni, jer, eto, zima je, pa se "mraz" nahvatao na površini vode! Vreme je zaista bilo predivno. Savršeno proleće za naše prilike. Svež vazduh, sunce greje, ali kad dođe veče, onda je kao u Vevčanima - kući po duks, pa ponovo napolje.

Nisam išla do centra grada, jer niko nije bio zainteresovan, ali smo zato, naravno, obišli jedan tržni centar. A i to je bilo iskustvo samo po sebi. Šetamo se Ines i ja (Tunižanka, zajedno smo bile na kursu) tako po tržnjaku u potrazi za kakvim hranljivim materijama i naiđemo na jednu dobro opremljenu radnju. Kad ono! Baš tu ispred mene, u velikom okruglom plehu, stoji dobro poznata klopa s prikačenom nalepnicom na kojoj piše "bourek". Ni manje ni više. Burek! I to tri vrste - sir, meso, spanać s fetom. Krenem da poskakujem od sreće i objašnjavam mojoj drugarici kako mi to stalno jedemo i kako se nisam omastila puna 4 meseca, kad devojka za kasom priupita: "Odakle si ti?". Jedno slatko makedonsko devojče, koja se pre pola godine preselilo u ove krajeve sa mužem i detetom. Nismo imale vremena za dužu priču jer smo morale da žurimo da nam ne ode taksi.

Zima u Južnoj Africi

Vidite, problem sa Johanesburgom je veliki kriminal. Molderov moto "ne veruj nikom" ovde se zaista isplati. Zato smo morale da ugovorimo taksi još u hotelu, jer je bilo koji drugi vid transporta hazardan. I, tako sam se vratila u sobu i pošteno naspavala. Dugačak let, bogami. Osam sati, a nije da sam se odmarala usput.

Narednog dana smo otišle u jedan park za ptice, odmah do hotela. Tu smo špartale nekoliko sati, odgledale mali šou s pernatim stvorenjcima. E, to me je stvarno obradovalo! Davno nisam videla ljude koji sa toliko ljubavi rade svoj posao. U blizini je i veliki kompleks zvani Montecasino. Spolja izgleda kao tvrđava, a u unutra je pravi mali grad. Italijanski. Stvarno moram nekog da pitam zašto su Južnoafrikanci toliko opsednuti Italijom. Znam da ima dosta Danaca, Portugalaca, ali zašto baš Italija? Uglavnom, to mesto je jedno od onih s veštačkom atmosferom. Sve je zatvoren prostor, ali su ofarbali tavanicu kao plavo nebo, sa sve oblačićima rasutim naokolo, a drugi deo, onaj sa kazinom, u nocnom je raspoloženju, sa sve zvezdicama rasutim naokolo. "Ulice" su pune radnji, kafića, restorana, čak su tu i bioskop i malo pozorište. Izgubila sam nešto lokalnih renda na Jednorukom Džeku. Smešno, dok nisam znala kako se uopšte rukuje tom mašinom stalno sam dobijala, a onda, kada sam konacno prokljuvila čemu služi onih nekoliko dugmića, ode mast u propast!

Odavde počinju svi moji letovi: dok čekam crew transport za aerodrom, s leđa me gleda zgrada u kojoj stanujem, tzv. Blue Building.

Walk like an Egyptian. 29. jun 21:34
KAIRO. Kako sam samo bila uzbuđena što ću leteti za Kairo! Zato sam i tražila da mi daju ovaj let. A onda su krenule priče... Najgori let. Kratak. Putnici zahtevni, jer tačno znaju šta se sve nudi. Velike porodice. Gomila nevaspitane dečurlije, koju ni sopstveni roditelji ne mogu da kontrolišu. A odrasli samo piju, puše i Badžu ruše. Ma neću da slušam govorkanja, ionako su svi razmaženi i preteruju. Dođem na brifing, kad ono ponovo. Svi problemi o kojima se raspravlja pre leta su upravo ovi, gore navedeni. Jao. Ali hajde. Možda nije baš tako loše. Zašto bi bilo?

Krene boarding - i, eto nevolje. Pola ljudi se ponaša kao da su jedini u avionu, pa lepo i natenane razmatraju koji im hatrack više odgovara, neki bez orijentacije špartaju svuda. Šlag na tortu: čovek sa sedmočlanom porodicom, sedišta im raštrkana okolo-naokolo, a on izričito tražio da ih bukiraju sve u jednom redu, pa krenuo na mene da se breca kako je platio toliko i toliko hiljada dirhama za karte, to vi zovete Emirates, kako je moguće... Čudnim slučajem, ja baš bila dobro raspoložena i krenula iskreno da saosećam sa čovekom. Jesam divna osoba, pa to ti je. Ma nije to, i pre su mi se dešavale slične situacije i obično mi je reakcija bila da se blago uspaničim i uz nečiju pomoć krenem da istu razrešavam. Ovaj put sam baš krenula da se poistovećujem sa njim i s razumevanjem pratim sve što mi govori, polako i smireno, bez ikakvog osećaja krivice. He. A on i dalje ljut k'o dekina paprika s čašom rakije. Uglavnom, obećala sam da ću da im nađem zajednička mesta posle takeoff-a. On frkne još jednom i sedne. Posle uzletanja uspem da iskombinujem nešto, ali on kaže - dobro je i ovako. Nema problema. I sve vreme leta je bio izuzetno ljubazan sa mnom. Stvarno čudno šta ti je čovek.

A čitav let mi je bio divan! Jeste da niko od nas nije predahnuo na više od dva minuta, ali baš je bilo zabavno. Bar se radi nešto. S dečicom smo se svi igrali, saznala sam i imena nekoliko njih, pa smo bili kao drugari. Jedan mali mi je sve vreme pomagao, donosio i odnosio stvari i dobio dva špila karata na kraju leta. Egipćani su stvarno lep narod. Nekako su svi malo krupniji, imaju predivne oči i osmeh, tamne kože i kovrdžave kose. Stvarno sam bila zadovoljna. A i drugi iz posade kažu da let jeste bio drugačiji nego obično. Šta da vam kazem, puka sreća da je prošlo ovako. Zato su me noge bolele kada sam došla kući, jedva sam čekala da legnem.

Trgić u Stratfordu

Ovde Edi, vaš lični kompjuter. 4. jul 0:29
BIRMINGEM. Bila sam u Birmingemu! Tačnije, Stratford na Avonu, rodno mesto Šekspirovo. Gradić je predivan! Izgleda kao da je sagrađen specijalno za snimanje kakvog filma, a ne za stvaran život. A još sa Šekspirom kao zaštitnikom grada... ih! Naravno, reka protiče kroz centar, a na njoj se brčkaju labudovi i blesave patke, ljudi veslaju okolo naokolo, malo malo pa neki mostić, skulpture, biste, slatke radnjice i apsolutno nešarmantni Englezi. Stvarno mi nisu jasni. Sunce sija, ptičice pevaju, turisti svi cvrkutavi, a domoroci - beee. Samo prosipaju ustaljene ultra-ljubazne fraze, ali ništa od kakvog malčice prisnijeg i zainteresovanijeg pristupa nama, autsajderima. No, nije ni bitno! Važno da sam se nadisala svežeg vazduha, posebno jutarnja šetnja do obližnje crkve, gde je nama svima poznati romanopisac, je li, sahranjen. Služba je bila u toku, pa nisam baš iz blizine imala priliku da osetim hladnoću mermera, ali i onih desetak metara udaljenosti je bilo dovoljno. Čitavim gradom odiše Šekspirovo prisustvo: delom u bronzi i kamenu, a delom u nekoliko pozorišta u kojima se igraju predstave a'la Hamlet i druge. O suvenirima neću ni da pričam, verovatno pretpostavljate kako divno može da se zaradi na raznoraznim, što interesantnim, što potpuno nepotrebnim stvarčicama.

Bogami, tri puta sam s Emirates bila u Engleskoj i svaki put LEPO VREME. Stvarno mi nije jasno otkuda čitava buka oko toga. Ma eto, potrefilo se. Sreća moja, jer inače bi bilo mnogo depresivno. Englezi nisu bas najšarmantniji narod (ili se bar dobro skrivaju od nas, entuzijastičkih turista). Mislim da je pre to u pitanju. Ali svaka im čast na pejzažu! Stvarno. Sve izgleda (mislim da sam to već pomenula na razglednici, ali..) kao da stiže iz kakve bajke. I to one fine, božićne. Savršeni vrtovi, kuće kao da su iz nekog drugog doba, ali opet NOVE. Ma, sve izgleda kao da je staro bar 100 godina, ali opet NOVO. Nije mi jasno kako uspevaju da budu tako dosledni u urednosti i održavanju svoje okoline.

Airbus 330 u kratkom finalu za pistu aerodroma u Birmingemu	Ja u dugom finalu za crkvu u kojoj je sahranjen Šekspir	Airbus 330 taksira za poletanje sa aerodroma u Birmingemu

Ali, najvažnija vest jeste da sam uspela da nađem cak DVE knjige Daglasa Adamsa! U stvari, jednu - "Dirk Gently's detective agency", a druga je u saradnji s Terry Jonesom - "Starship Titanic". Sigurno sve može da se nađe i na Net-u, ali meni je svejedno izuzetno drago da ih sada imam uz sebe.

Uh. Vreme za dremku. Toliko sam se šetala juče i danas. Mišići su mi u rastrojenom stanju, ne znaju da li treba da atrofiraju, jer u Dubaiju je apsolutno nemoguće učiniti veći napor od podizanja šoljice za čaj (osim ako nije čaj s mlekom ili, nedajbože, limunom; ta tri grama su presudna!), a kad god odem na layover, samo trčkaram. Jako nezgodna situacija, složićete se.

Vaša Ane broji dane. 19. jul 18:13

Naša posada dok ispred hotela čeka da stigne prevoz

Eto i mene kako čekam, da ne ispadne da samo drugi čekaju na mene...

MANILA. Ja se, eto, i dalje nisam naspavala. Prvo samo tri sata dremke nakon povratka od kuće, sedela sam malo s Kejt i njenim dečkom, koji je bio u poseti. A onda Manila! I to kakva, punih devet sati leta, avion dupke pun i sve tako nekako, puno. Na svu sreću, posada je bila odlična. Niko se nije izdvajao, svi smo radili zajedno. A putnici... Najbolji do sada. Filipinci uglavnom, svi govore engleski, tako da, što se komunikacije tiče, nije uopšte bilo problema. A što su dobri kao ljudi... Uopšte se ne uzbuđuju ako npr. majka sedi odvojeno od dece, ako nema klope koju su hteli... Toliko su mirni i, da kažem, poslušni, da je naprosto iznenađujuće. A i ne piju alkohol, izuzetno su ljubazni i dobro raspoloženi, uvek se osmehuju, ne uzbuđuju se previše oko gluposti i vrlo su strpljivi. I perser i SFS su nam bili Filipinci, odlični ljudi, rade svoj posao zaista profesionalno - a pozitivna energija šore i šege neprestano struji oko njih.

A eto, ja se pokazala manje profesionalno ovog puta. Prvo sam na briefing zakasnila desetak minuta jer sam se uspavala, pa sam morala da idem taksijem. A onda, kada smo izlazili iz hotela, opet sam sišla s pet minuta zakašnjenja, jer sam se, je li, uspavala. Ovo mi se prvi put desilo i stvarno sam se grozno osećala. Jedva sam mogla Stiva (persera) da pogledam u oči, a i njemu i Meri En (SFS) sam se ponaosob izvinila. Stvarno sam se glupo osećala, baš mi je bilo neprijatno. Ali posle je sve bilo savršeno u redu, jedino eto, da nisu bili tako dobri ljudi tada na letu, mozda bi mi čak otišlo i u dosije. Ali zato je jedna druga stvar uspela da dospe na to mesto. Sećate se leta za Bangkok? E pa, ovde postoji mogućnost da se, ako se nešto vredno pomena desi na letu, napiše tzv. Voyage Report (VR) i preda nadležnima. Tako je baš na ovom letu naš perser Hesham pohvalio čitavu posadu: kako su svi bili vredni, istakao je timski rad i to što su putnici bili izuzetno zadovoljni čitavim letom. Tako sada svima u dosijeu stoji da smo bili baš onakvi kakvi i treba da smo. Lepo, zar ne?

Da, u Manili nisam bogzna šta radila. Bila sam, a i dalje sam jako umorna, pa mi se energija nije nešto prelivala. Uveče smo išli na klopu i piće, a sutradan skoro čitav dan proveli u tržnom centru. Strašno. Jedino je bilo dobro što smo Elen (s kojom sam isla i u trening koledž) i ja špartale oko hotela i malo ispitivale ulice. Ali nije bilo mnogo toga za turiste, jer je hotel u delu grada gde su sve same banke i neka ozbiljna preduzeća. Naišle smo nekako na jedan muzej, ali, gle zle sreće, sve stalne postavke bile su uklonjene, jer nešto renoviraju. Tako smo videle samo nekih desetak slika lokalnih savremenih umetnika i kafić. I to je to.

Pa'i sad! 20. jul 23:57
RIJAD. Danas sam imala odličan let za Rijad! Mislila sam da će biti malo teže, let je jako kratak, pa mi je sve mirisalo na to da će biti puno jurcanja, raznih problema itd. A nije! Opet sam letela sa Elen, a svi ostali iz posade su bili fantastični, što je retkost na ovim kraćim linijama (samo sat i 25 minuta do tamo, a isto tako i nazad). Jedna devojka je bila Australijanka (roditelji su joj iz Hrvatske), pa ona skoro svake godine ide tamo na odmor - i oduševljena je! Govori i srpski, a kaže da bi volela da poseti Beograd jer joj je sestra bila tamo pre nekoliko godina i rekla da se sjajno provela. A ja kažem, samo napred! Putnici su bili uglavnom bezopasni, kao što reče Daglas Adams. Puno dečice s kojom smo se svi lepo zabavljali. Stvarno zadovoljna i srećna došla sam kući.

A što se Malte tiče... 30. jul
MALTA. Najedanput se sve vrti oko Malte: Džejn će za par dana da ide tamo, ali samo na dva dana - ne tri kao ja (kašljuc, kašljuc). I naš drug Ali isto tako željno iščekuje odlazak na Maltu, idućeg meseca. Stvarno su mi svi zavideli, jer se relativno teško dobija ta smena. A bilo je fantastično. Pravi godišnji odmor u malom.

Strme ulice Valete

Naš hotel je u St. Juliens i predivan je. Tačno na obali, sa bazenima koji se kaskadno spuštaju do kamenite plaže. Pošto sam se intenzivno šetala po priobalju, mogu da kažem da je Malta pravo morsko mesto, sa italijanskim šarmom i evropskim kvalitetom (bože, kao da pišem vodič..) Malteški jezik je skoro kao arapski, ali opet, sa italijanskim naglaskom. Neverovatno koliko to promeni čitav utisak konverzacije. Turista je bilo svuda, čak i na mestima gde čovek ne bi ni pomislio da ih ima. To su mahom tinejdžeri iz Engleske, Nemačke, čak i nešto Rusa i Norvežana. Malta se smatra em jeftinijom, em sigurnijom destinacijom od mnogih drugih, pa roditelji sa poverenjem šalju svoju mlađariju na letovanje. A mlađarija... Raspuštena vojska, normalno. Preko dana, svi su, naravno, na plaži i bave se što vodenim sportovima, što intenzivnim sunčanjem. Čim veče dođe i užarena zvezda zađe, svi pomahnitalo istrčavaju na ulice i raštrkavaju se u svim pravcima - pabovi, restorani, klubovi, noćna kupanja i žurke na jahtama. Toliko što se društvenog života tiče.

Istorijski gledano, Malta me je baš iznenadila. Nisam ni slutila da jedno tako malo ostrvo može da ima toliko toga iz prošlosti. Ali, čim obratite paznju na geografski položaj - znate da nije ni čudo. Od Etruraca, preko Grka, Rimljana, Arapa i ko zna koga još, svi su ostavili neki trag. I svuda se primećuje ta višekulturna duša prošlosti. Krivo mi je što nisam otisla do Mdine, praistorijskog nalazišta u sredini ostrva, ali nadam se da ću imati prilike ponovo da idem tamo po nekom manje vrućem vremenu. Jednog dana. Sada sam samo bila do Valette. To je glavni grad. Imala sam nameru da vidim dve Karavađove slike koje imaju u muzeju, ali sam, po starom dobrom običaju, zakasnila. Već je bilo zatvoreno. Eh, moram malo brže da hodam, to je definitivno.

Valeta je predivna. Stari grad, sa uskim strmim ulicama koje se survavaju ka moru. Zgrade od četiri i pet spratova, veš na balkonima, kao kakav prizor sa Sicilije ili iz Napulja. Zato mi se toliko sviđa. Čitava atmosfera podseća na Italiju. A čula sam da i zimi nije loše, jer su tada mnogi festivali i slavlja u toku, pa svako mesto ima svog sveca i svuda su fešte. Mozda ponovo od naših planera zatražim Maltu negde u januaru, pa ću da proverim tu informaciju i lično...

Opet je neko, a ne ja, ovekovečio kompanijski B777, ovog puta na londonskom aerodromu Heatrow.

London, drugi put. 7. avgust 7:08
LONDON. Što se Londona tiče, stvarno si u pravu. Osećala sam se kao da nisam na stranom mestu. I jeste sve izgledalo poznato i manje napadno, što je čudno, s obzirom na kratko vreme koje sam provela tamo na prethodnom letu - a bogme i sada. Doduše, ovo je bio let 003, što ce reći da se stiže predveče i odlazi sutradan u isto vreme, čime se dobija čitavo prepodne i rano popodne za špartanje po gradu. A bilo mi je baš prijatno! Prvo, što sam letela sa četvoro ljudi koje sam znala od ranije; svi su relativno novi, tako da nije bilo gunđanja, zabušavanja i slično. Onda, Devrim je letela na letu 001, pa je već bila u hotelu kada smo mi stigli. Čitavo veče smo provele zajedno - išle do nekog paba na piće, pa u Mek na sladiš (sve je to u blizini hotela, koji je kod aerodroma), a onda se ispostavilo da su na letu 005 (Emirates imaju 4 leta dnevno za London!) i dve Poljakinje, od kojih je jedna Orange (iliti Pomorandža), redovni gost naše kuće, jer je bila u istoj grupi sa Kejt i Džejn i maltene je četvrta cimerka. Tako sam imala odlično društvo za slobodno vreme! Koliko čujem, danas Majka Kraljica slavi 101. rođendan. Kao dalmatinac, nema šta...

Ono sto je obeležilo ovaj let bila su deca. Bilo ih je dosta, u oba smera, a neki će mi ostati "u dugom sećanju", tako da se izrazim. Prvo jedan petogodišnji dečak, mali Indus, koji je išao sa roditeljima na odmor u London: to je prvo dete koje mi je nacrtalo nešto i poklonilo crtež (avion, velika riba i predivan delfin), a još je i napisao: "Anna, will you be my friend?" i dao svoju email adresu. Sad imam novog drugara. I dva mala brata, koji su odredili da budu piloti kad porastu (mlađi vođen primerom starijeg). Sve vreme su gledali kroz prozor i vikali: "It's amazing! Vidi kako oblak ima senku (pošto smo leteli negde iznad Crnog Mora), vidi vodu, izgleda kao zaleđena!"

Gde ću, ako ne ponovo na Trafalgar Skver - i to u zvoncarama!

A onda, u povratku, blesava engleska dečica, brat i sestra od 8 i 6, koji nisu oka sklopili tokom celog leta! Nije mi jasno odakle im tolika energija. Čim su ušli u avion, bili su toliko ushićeni, željni da vide kokpit, tako da sam ih povela tamo, sve sa njihovom mamom. Non stop su zapitkivali: "Jesu li ovo vozači? A gde im je volan?" Kad su ugledali instrumente, ja im objasnila čemu neki od njih služe, a oni: "A jel' znaju koliko je sati?" Slikala sam ih polaroidom i ta fotka je bila fantastična. Tako mi je krivo što nemam jednu za sebe, stavila sam im kape pilota, a oni krenuli da se kikoću k'o ludi - baš to se vidi, a u pozadini kopilot. Odlična je fotka, stvarno. Onda smo i devojčicu slikali u našoj uniformi. Rekla mi je: "Znaš šta hoću da budem kad porastem?" "Šta ćeš biti kad porastes?" "Hoću da budem kao ti!" E, to mi se prvi put desilo u životu! Posle me je tokom celog let pratila, gde god ja tu i ona, na kraju su ovi drugi iz posade krenuli malo da se i nerviraju, a neki su častili mamu šampanjcem, vinom, čokoladama i ostalim stvarima za razmazivanje putnika.

Dakle, bilo mi je zabavno. Ali opet sam umorna... Znam, to je zato što čitavim putem do i od Londona čovek jedva nađe vremena da sedne, akamoli da se malo duže odmori. Možda je tako i bolje, vreme brže prođe. Ipak let traje ukupno 14 sati i još malo pride Boeingom 777.

Sutra letim za Damam, stvarno nije fer, trebalo bi da nam daju čitav dan odmora nakon ovakvog leta. Uopšte nije dovoljno vremena da se čovek oporavi. Al' ajde. Izrabljujte nas, kad ste takvi. Ma, bolje da dremnem, nego da gunđam.

Već se oštrim i za treći Bangkok! 19. avgust 22:17
BANGKOK. Stvarno volim kad sam u Bangkoku, osećam se skoro kao kod kuće. Evo me već drugi put tamo. Opušteno se šetkam ulicama, jedem lokalnu klopu u socijalnim restorančićima, vozim se javnim prevozom - metro koji savršeno funkcioniše, a i najbrži je i najzdraviji vid transporta, jer je na visini. Za to vreme, ulice su potpuno zakrčene, smog se uvlači u sve moguće pore, bore i ostale anomalije kože i lica, a da ne pričamo o potpunom nepostojanju saobraćajnih pravila. Vozićem je najbolje. I jeftinije.

I dalje sam opčinjena nebom u ovim krajevima! Čitav dan sam se šetala po Bangkoku s pogledom nagore. Pravo čudo da se nisam sudarila ni sa jednim prolaznikom, jer u ovom gradu je opasna gužva. Non stop. A tek to što se osećam kao kakav omanji džin (postoji li to?). Tajlanđani su uglavnom oniži, a u 99 odsto slučajeva tanki i krhke građe, tako da ličim sebi na izvitopereni balon među čačkalicama.

Pošto sam bila zaista umorna, prvi dan sam bukvalno prespavala u hotelu. Strašno, zar ne? Prvi put da mi se desi nešto tako, valjda zato što znam da ću ponovo doći, pa se nisam preterano uzbuđivala. Ali zato sam drugog dana išla prvo malo u kupovinu (majičice i suvenirčići), a onda se šetala u potrazi za kućom Džima Tomsona, tipa koji je, osim što je bio arhitekta i tvorac "Thai Silk" kompanije, bio i tajni agent u drugom svetskom ratu. Uuuuuu. Jedan od najpoznatijih stranaca u Tajlandu. I ne zna se kako je umro, jednostavno je nestao sa lica zemlje. Uuuuu. Špijunaža. Njegova kuća je poznata po autentičnom tajlanđanskom stilu. I dok sam uspela da je pronađem, već su je zatvorili, pošto radi kao muzej. Ponovo ću morati da odem drugi put. Ali: dok sam je tražila, nabasala sam na fantastičan deo grada, na jedan mali rečni kanal oko koga su poslagane divne drvene kućice sa gomilom cveća. Prava žanr-scena. Klinci koji se igraju okolo naokolo, kolica sa voćem i klopom, ljudi ćaskaju u prolazima... Par puta me je isprskao i brzi rečni čamac sa nasmejanim putnicima, dok sam koračala uskom stazom po ivici kanala. Najzad sam videla nešto od autentičnosti, iako su me svi odmah provalili, pogodivši da tražim Tomsonovu kuću i uputili me kako da dođem do nje. Eh, večiti turista.

Odo' opet! 21. avgust 19:57
REPRIZA! Ovo je fantastično: vratila se iz Bangkoka, a onda opet u Bangkok! Kao da sam ušla u Tackwood Cinemaplex - vraćam se u istu salu da ponovo pogledam omiljeni film. Odoh na let!