Radio Main Menu

Radijska tema iz jula 2003.

Zoran Modli:

Moj privatni radio

 

Da li ste ikada poželeli da imate vlastitu radio stanicu? Kao propagator medijskih komunikacija i radio-voditelj poznat u užim narodnim masama, siguran sam da mogu da vam pomognem da uđete u tajne stvaranja i emitovanja radio-programa. Mozda se baš među sluđenim posetiocima ovog sajta kriju buduci ton-majstori, muzički urednici, radio-voditelji, disk-džokeji i, što da ne, osnivači i vlasnici slušanih radio stanica? Ovu priču čuli su slušaoci moje radio-emisije "Zakon akcije i reakcije" tokom proleća i leta 2003. Red je da je sada vi pročitate i, usput, bacite pogled na poneku priloženu fotku. Ako ništa drugo, bar je placebo efekat zagarantovan: možda vam neće pomoći u medijskoj karijeri - ali sigurno neće ni odmoći!

 

RADIO, NE RADIO - SVIRA TI RADIO

Uprkos pesimistickim prognozama, radio je i dalje ostao najpopularniji oblik medijskog komuniciranja. Mogu samo da kazem: hvala bogu, te je na ovu planetu poslao Markonija i Teslu. Zahvaljujuci njima, iz dvadesetog veka izasli smo sa najzilavijim medijem, koji nisu ubili ni film, ni televizija, ni video, ni Internet... A zahvaljujuci radiju, rodena su i vrlo prestizna zanimanja: profesija spikera, disk-dzokeja, voditelja, ton majstora, radio reportera i ko zna jos koliko drugih delatnosti neposredno vezanih za opstanak tako atraktivnog medija kao sto je radio.

Bakljonose i dovikivaci

Da biste spoznali svu velicinu pronalaska zvanog radio, neophodno je da se upoznate sa problemom koji nas je tistao odvajkada: kako preneti poruku na velike udaljenosti?

U tu svrhu ljudi su se od najstarijih vremena sluzili sredstvima koja su im, u zavisnosti od trenutnog stepena razvoja civilizacije, stajala na raspolaganju. Grcki istoricar Herodot pisao je jos pre skoro dve i po hiljade godina da u Persiji postoje kule koje prenose vesti pomocu vatrenih znakova. Njegov nesto mladi kolega, Aristotel, spominje da su persijske straze davale vatrene signale od granice carstva pa sve do Sueca i Egbatana.

Aristotelov savremenik, Filip Drugi Makedonski, inace otac Aleksandra Velikog, imao je organizovanu sluzbu bakljonosa koji su tajno ulazili u neprijateljska utvrdenja, a zatim, kombinacijom od pet baklji, slali signale sa podacima o utvrdenju kako bi ono lakse bilo osvojeno. Bili su to pravi spijunski poduhvati u stilu Dzemsa Bonda. Jedino sto im tehnologija nije isla na ruku.

Uostalom, ni americki Indijanci nisu bili daleko od patenata koje su koristili nasi preci u kolevkama evropejskih i maloazijskih civilizacija. I oni su palili vatre, ali su na njih "dolivali" svezu travu i zeleno granje kako bi slali sto upecatljivije dimne signale. Kroz noviju istoriju, a to vazi i za nase prostore, jednostavne informacije i, narocito, upozorenja o prirodnim kataklizmama i priblizavanju neprijatelja, prenosila su se dovikivanjem s brda na brdo i zvonjavom sa tornjeva podignutih na visokim kotama. Zar to ne podseca na danasnje radio-predajnike koji se najcesce grade na vrhovima brda i planina, a ponekad i na krovovima impozantnih visespratnica?

Produzeci oka i brzopisaci


Hjuzov telegraf iz 1800. godine


Hjuzov telegraf sa dirkama


Bejnsov telegraf sa odštampanim tekstom


Morzeov telegraf iz 1900. godine


Rekonstruisani Markonijev magnetski detektor


Telegraf sa zvučnikom

Cega god da su se ljudi dosetili do 1608. godine, prenosenje vesti i poruka bilo je manjkavo i sporo. Srecom, te 1608. godine pronaden je durbin. On je omogucio razvoj optickog prenosenja vaznijih saopstenja. Do kraja istog veka vec je organizovan sistem za prenosenje poruka upotrebom svetla i durbina. Nepunih sto godina kasnije mozemo govoriti i o prenosenju saopstenja za potrebe javnosti, pa je cak ostvarena i prva redovna svetlosna linija duga devedeset kilometara izmedu Londona i Njumarketa u Engleskoj!

Negde u to vreme francuski inzenjer Klod Sape izradio je opticku spravu koju je nazvao "tahigraf" (brzopisac). Bila je to mehanicka naprava ciji princip se do danas samo delimicno zadrzao kod zeleznickih signalnih komunikacija: imala je regulator koji se rucno pokretao iz telegrafske stanice i, na vrhu visokog stuba, indikatore: dve poluge koje su uzajamno mogle da zauzimaju stotinak razlicitih polozaja. Sape je smislio i prvu abecedu takvih znakova, a njegovu spravu kasnije su nazvali "telegraf", sto je prihvaceno i kao sluzbeni naziv.

Sve to je i dalje beznadezno daleko od informativnog i zabavno-muzickog programa vase radio stanice, zar ne? A zasto? Zato sto su pronalasci o kojima je do sada bilo reci nastali u periodu pre pronalaska elektriciteta.

Dobro, pronadimo ga onda...

Elektricni telegraf

Pocetkom devetnaestog veka, Semjuel Tomas, istrazivac koji se bavio galvanskim elementima, prikazao je vlastiti telegraf sacinjen od voltinog stuba, jednog davaca i jednog primaca. Davac je sa primacem povezivalo 26 izolovanih zica (26-ta zica bila je "nulta"). Na davac je montirao 25 metalnih stapica, a svaki od njih predstavljao je jedno slovo abecede. Na primacu se nalazilo 25 odgovarajucih pozlacenih metalnih siljaka, uronjenih u posudu sa kiselinom. Tako je, pobudom primaca, uspevao da ispise prve poruke na daljinu.

Prvi upotrebljivi igleni telegraf pojavio se tek 1833. godine. Njegov pronalazac bio je ruski naucnik Pavel Lvovic Siling. Medutim, prvi telegraf koji je godinama imao prakticnu primenu izradila su dva nemacka naucnika, Gaus i Veber. Aparat je radio na Faradejevom principu, realizovan je pomocu namotaja kroz koji je proticala struja i pokretala magnet, a poznat je kao Gaus-Veberov telegraf.

Semjuel Morze i Edvard Hjuz, nezavisno jedan od drugog, konstruisali su telegraf koji je ostavljao i pismeni trag prenetog teksta. Dok je kod Morzeovog telegrafa sadrzaj kodiran ugovorenim znacima koji su nakon prijema morali da se pretvaraju u slova, Hjuzov telegraf je mogao direktno da prenosi citljiva slova i brojeve. Sredinom devetnaestog veka Americka telegrafska kompanija ugradila je na Morzeove telegrafe zvucnike nazvane "klopferi", sto je omogucilo primanje morzeovih znakova na sluh, a brzina otpravljanja povecana je na oko 120 znakova u minuti.

Radio telegrafija

Konacno, evo nas na poznatom terenu...

Teoretsku osnovu za prakticnu primenu bezicne telegrafije, dakle, radio-telegrafije, prvi je dao Majkl Faradej, engleski fizicar i hemicar. On je 1831. godine otkrio da indukovane struje nastaju ukoliko se provodnik krece u magnetskom polju stalnog magneta. Njegove ideje o elektricnim i magnetskim poljima dalje je razradilo vise naucnika i pronalazaca sirom sveta. Fizicar i pronalazac Nikola Tesla opisao je vlastiti sistem bezicnog prenosa signala 1892. godine, a dve godine kasnije izradio i aparaturu kojom se signal prenosio na daljinu bezicnim putem.

Dalje su se dogadaji odvijali vrtoglavom brzinom. Dulijemo Markoni 1897. godine patentira aparat za radio-telegrafiju i iste godine uspeva da prenese radio-signal na udaljenost od pet i po kilometara. U osvit dvadesetog veka uspostavio je radio-telegrafsku vezu preko Atlantika. Od 1900. godine pocele su da se instaliraju radio-stanice na brodovima svih trgovackih mornarica u svetu. Uspostavljaju se pomorske obalske radio-stanice i uredaji za radionavigaciju na kopnu i brodovima. Sa drugom generacijom jos nejakih aviona uvode se i radio-sluzbe za potrebe vazduhoplovstva.

Kao logican nastavak plodnog razvoja elektronike, od 1919. godine sledi dalje eksperimentisanje u radio-saobracaju. To je omogucilo jos intenzivniji naucni rad na usavrsavanju primopredajnika, a radio-talasi su konacno omogucili i prenosenje govora na daljinu. Rodene su prve komercijalne radio stanice, a do usiju tada malobrojnih slusalaca radija pocele su da stizu prve emisije (magnetofona jos nije bilo!) sa zivopisnim ljudskim glasovima i, sto je bilo jos lepse - muzikom.

Radio kakav danas poznajemo bio je roden.

 


RAT SVETOVA

Koliko god da je radio kucni galamdzija na kojeg najcesce ne obracamo paznju (greska!), ne mogu a da mu se ne divim. Znam i zasto: tehnoloski je prilicno jednostavan prema danasnjim kriterijumima, pa predstavlja veoma jeftin nacin distribucije informacija elektronskim putem. Osim toga, ne zaokuplja sva vasa cula; trazi samo da malo "odvojite uvo" - i nesto maste. Bas kao i knjiga, zahvaljujuci kojoj, dok iscitavate stranice, zamisljate slike junaka i njihovih dozivljaja. I konacno, radio me je ocarao jos u ranom detinjstvu, jer tih godina televizija jos nije stigla da postane neprikosnoveni medijski gospodar nase planete.

Zenit radio iz ranih 40-ih (gore) sa sastavnim delovima (dole)

Bezbroj zabavnih, obrazovanih, duhovitih i dobro informisanih ljudi zaraduje svoj hleb radeci na radiju. To su radijski profesionalci. No, odvajkada su se radijom bavile i hiljade onih drugih, anonimnih ljudi svih uzrasta, naoruzanih entuzijazmom i potrebom da pomognu drugima u nevolji. To su...

...Radio-amateri

Preskacem vreme koje nikoga ne stedi niti uvazava i eto me ponovo u istorijskom aspektu radija. Pricam o jednom plemenitom hobiju, s kojim mozda nije moguce steci bogatstvo, ali zasigurno je moguce steci pouzdane i verne prijatelje.

Gde to ima? - zapitace neko. Toga ima u svetu jahaca na kratkim radio-talasima, dakle, u svetu radio-amatera. Tom svetu, na zalost, ne pripadam, ali sam, poput vecine ostalih, imao bezbrojne prilike da cujem za njihovo postojanje i rad. Rec je o ljudima koji su, od ranih dvadesetih godina proslog veka pa sve do danasnjih dana, stvarali kodeks ponasanja ravan viteskom. Kad god se pojavi neki problem, opasnost ili preka potreba, tu su radio-amateri da se nadu u nevolji i priskoce u pomoc. Prirodne ili ratne kataklizme, elementarne nepogode, potraga za nestalima ili hitna nabavka preko potrebnog leka predstavljaju humani izazov za svakog pravog radio-amatera. Mnogi od njihovih podviga opevani su u nizu filmova, televizijskih serija i dokumentarnih reportaza.

Naravno, zadatak radio-amatera nije samo da resavaju ljudske drame. Postoje i lepi trenuci druzenja i razmene iskustava - ali i medusobnih takmicenja tokom kojih testiraju vlastite sposobnosti i sposobnosti svoje opreme na zadacima koji od njih traze da uspostave sto vise veza za sto krace vreme na sto vecoj udaljenosti od mesta boravka. Verujte, to nije ni malo lako kako na prvi pogled izgleda.

Komercijalni radio


Radio-ekipa ranog CBS-a u punom sastavu


Specijalista za zvučne efekte

Radijske zvezde onog vremena stizale su sa filmskih ekrana
Holivudska zvezda Lana Tarner pojavljivala se na radiju kad god bi je pozvali. Pa i češće...

I komercijalni radio datira od ranih dvadesetih godina proslog veka. Tada nije bilo kvalitetnih i pouzdanih uredaja za snimanje emisija koje bi se kasnije reprodukovale, nego je kompletan program tekao uzivo. U trenutku emitovanja radio-programa, u studiju su bili svi: spikeri, glumci, najavljivaci, specijalisti za zvucne efekte, pevaci i orkestri! Apsolutno svi.

Najavljivac (mnogo godina kasnije pretvorio se u disk-dzokeja, kao i u oficijelnog radio-voditelja) pozeleo bi slusaocima dobar dan, identifikovao stanicu koju slusaju, najavio kompletan dnevni program koji je trajao svega nekoliko sati, a zatim predstavio ucesnike prve emisije po redu. Istog casa orkestar bi zasvirao, a pred mikrofon je utrcavao pevac - i sou je mogao da pocne. Izmedu dve pesme, grupa citaca radio-reklama izgurala bi pevaca sa scene i brze-bolje ponudila slusaocima novi deterdzent, puder za bebe i prasak protiv buva. Onda red muzike, pa najnovije vesti u dramaticnoj interpretaciji spikerskog baritona. Posle toga bi krenula i radio-drama...

Kao sto je dan-danji slucaj sa "TV sapunicama", tako su hitovi onovremskog radija bili ljubavni, avanturisticki i humoristicki radijski serijali. U njima su glumile najpoznatije filmske i pozorisne zvezde, sto je jos vise uvecavalo njihovu popularnost. Da bi slika dogadanja u ovim radio-predstavama bila sto sugestivnija, pratila ih je citava gama najrazlicitijih zvucnih efekata "in vivo": jedan te isti covek, zaduzen za efekte, koracao bi ili trcao u mestu na akusticnoj platformi, zveckao lancima da docara kolonu robova, na razne nacine pljuskao rukom u lavoru s vodom da dozove sliku veslanja, plivanja ili potapanja kakvog broda, guzvao celofan pred mikrofonom kako bi docarao pozar, snazno udarao o dlan naduvanim papirnim kesama razlicitog gabarita predocavajuci pucanj puske, topovski plotun ili eksploziju bombe, lupkao po velikom metalnom koritu sa namerom da izazove efekat mukle grmljavine... Riznica zvucnih efekata bila je neiscrpna.

Za aplauz je bila zaduzena publika u studiju, nerazdvojni pratilac svih radio-emisija u zivo. Propusnice za ulaz na ove sou-programe dobijale su se iskljucivo "preko veze", sto je jos jedna potvrda neizmerne popularnosti jedinog masovnog elektronskog medija do sredine proslog veka - radija.

Rat svetova


Raspaljivači mašte: kanali na Marsu (Kasei valis)

Naslovna strana knjige Herberta Dordža Velsa "Rat svetova" (izdanje iz 30-ih godina)


Umetnikova vizija Marsovca iz "Rata svetova"

Mladi Orson Vels za vreme svoje legendarne emisije

Naslovna strana Njujork Tajmsa nakon Velsove emisije

Vrlo brzo, radio je prestao da se oslanja samo na izvikana imena sa filmskih ekrana i pozorisnih dasaka. Poceo je da stvara i vlastite zvezde. Jedna od njih ostala je upamcena za sva vremena...

Voja Antonic se na stranicama svoje knjige "Da li postoje stvari koje ne postoje?" priseca jednog od najuzbudljivijih dogadaja u istoriji radija: jesenje veceri, 30. oktobra 1938. godine, tacno u 20 casova, na programu americke radio-stanice CBS zapocela je radio-drama "Rat svetova", prema noveli cuvenog pisca naucne fantastike Herberta Dzordza Velsa. Mada je u originalnom delu radnja smestena u viktorijansku Englesku, scenarista Hauard Koh premestio je u radio-adaptaciji celu pricu u savremenu Ameriku, i to u pitomi Nju Dzerzi.

Elem, "losi momci" u ovoj prici su Marsovci: stigli su u monstruoznim ratnim masinama iz kojih toplotnim zracima i otrovnim gasom polako ali temeljito unistavaju ne samo na hiljade ljudi, nego i sav zivi svet na Zemlji. Napetost i panika rastu dok se neprijatelj priblizava Njujorku. Svi su izgledi da ce kraj za ljudsku rasu biti tragican, ali su u raspletu price Marsovci ipak pobedeni i unisteni. Za to nisu bili zasluzni ljudi i njihovo oruzje, nego bakterije i virusi, za koje Marsovci nisu imali razvijen imunoloski sistem odbrane.

Reziser i glavni interpretator ove drame bio je, tada mladi i ambiciozni glumac i spiker, Orson Vels. Prica je za to doba bila originalna kao malo sta do tad videno, ali sve to nije bilo dovoljno nemirnom duhu 23-godisnjeg Orsona Velsa. On se potrudio da emisija ne lici na pricu, nego je predstavio u obliku radio-vesti!

Efekat je prevazisao sva ocekivanja. Sirom zemlje ljudi su u panici istrcavali na ulice i padali u ocajanje, uplaseni za vlastiti zivot i za sudbinu sveta. Od sest miliona ljudi, koliko je pratilo ovu radio-dramu, svaki sesti je mislio da slusa prenos stvarnog dogadaja. To znaci da je rezultat ove sale bio milion na smrt preplasenih ljudi! Neki od njih izlazili su sa oruzjem u rukama i pucali u ulicnu rasvetu i na vodotornjeve. Policija je registrovala cak i pokusaje samoubistva, jer bilo je nesrecnika koji bi radije umrli od svoje ruke nego od oruzja Marsovaca.

Eto, takva je bila sugestivnost radija u njegovim ranim danima, a "gorivo" za ovu paniku bilo je (i danas rasireno) verovanje u onostrano. Potrebno je samo bilo da jedan genije, poput Orsona Velsa, zapali fitilj.

Radio u kuci

Bizarni dogadaj iz 1938. godine nacinio je Orsona Velsa nevidenom zvezdom. Bez obzira na niz neprijatnosti i tuzbi koje je morao da izdrzi nakon svoje istorijske emisije, vrata slave, a ubrzo i Holivuda, sirom su mu se otvorila i pruzila sansu da postane jedan od najslavnijih filmskih glumaca i rezisera svih vremena.

A imate li vi neku originalnu ideju kako da predstavite sebe na radiju?

Pod idealnim uslovima, bavljenje radijom pretpostavlja i kreativnu i tehnolosku crtu licnosti. Kreativnost je umetnicki deo vaseg bica koje pokusava da sliku sveta kakav vidi pretoci u zvuk. Poznavanje radijske tehnologije omogucice vam da uspesno koristite alatke za svoj umetnicki cilj (kao talentovani slikar koji odlicno poznaje tehnolgiju boje, kista i platna). Naoruzani znanjem i, jos vaznije, radoznaloscu, mozete da se prepustite masti, idejama - i eksperimentisanju. Imajte na umu da originalnost uvek pali.

Istorijski dug prema radiju za sada smo oduzili kratkom setnjom kroz "kameno doba radija", ali i kroz njegove zlatne godine. Sada nam predstoji novi zadatak: da osmislimo vlastiti - dakle, kucni radio-program!

 


DOBAR DAN, DRAGI SLUŠAOCI!

Radio me je oduvek ocaravao. U mojim predskolskim danima, a to su vremena kada je radio prijemnik u kuci bio luksuz (od televizije nije postojalo ni slovo T), mozgao sam kako da se radijski izrazim. I nasao resenje: drveni sanduk bez poklopca stavio sam pobocke na sto, uzbudeno seo iza njega, gurnuo glavu unutra - i poceo da pevam i pricam sve sto mi je palo na pamet. A padalo mi je ono sto sam, u odlomcima, popamtio sa "pravog" radija:

- Dobar dan, dragi slusaoci... Na programu je emisija "Dobro jutro deco"... Izvinite zbog kraceg prekida naseg programa... Slusali ste arije iz Verdijevih opera... Upravo pocinje direktan prenos prvenstvene fudbalske utakmice izmedu Crvene zvezde i Partizana...

Bio sam i spiker, i pevac, i svirac, i reporter, i publika. Muzicki instrumenti bile su mi prazne konzerve, case do pola napunjene vodom, viljuske i zvoncici sa jelke. Ah, da, i mala usna harmonika, od koje se nisam razdvajao ni u krevetu. Impresioniran vlastitom svestranoscu, urlao sam s glavom zaronjenom u kutiju - a cinilo mi se da proizvodim najlepse kosmicke zvuke! Svirali su simfonijski orkestri, publika je aplaudirala i navijala, avioni su se obrusavali ka zapaljenim mostovima, spikerski baritoni citali su najuzbudljivije vesti iz sveta. Zaista, nevideni spektakl koji je potresao moju decju dusu. Bogme, i usi, buduci da su se zvuci u unutrasnjosti sanduka prolamali kroz svaku moju mozdanu vijugu.

Nisam mogao da verujem da majka, kojoj sam sve to priredivao i dalje ravnodusno krpi carape. Zar do nje ne dopire sva ta carolija koju tako predano stvaram?

Onda sam shvatio: radio je stimulans maste. Ali i njena posledica. Da biste ga culi, morate to i zeleti.

Prirucne alatke

Danas je lakse igrati se radija, mada i dalje nije nista manje uzbudljivo. Nasi domovi puni su uredaja koji govore, sviraju i snimaju. Radio-prijemnici su u dnevnim, spavacim i decjim sobama, u kuhinjama, predsobljima i automobilima. Prodavnice su pune CD, MD, DVD, MP3 i kasetnih plejera. Pojacala i zvucnika imate na stotine vrsta - od jeftinih plastikanaca do rafiniranih top-modela ciju cenu malo koji dzep moze da izdrzi. Isto vazi i za mikrofone, slusalice, audio-miksere, digitajzere i zvucne kartice. Vase je samo da izaberete.

A kada izaberete (zaista nemam nameru da ulazim u finese vaseg tehnoloskog ukusa i finansijskih mogucnosti), imacete na raspolaganju nekoliko alata s kojima vec mozete da uradite i ono konkretno: vlastitu emisiju.

Radio-program je izbor zvukova koji, poslagani na razne nacine, upucuju razlicite poruke slusaocima. Govorni program sastoji se od glasovnih poruka ciji je cilj da slusaoce obaveste o raznim dogadajima ili otkriju nacin razmisljanja pojedinih ljudi. Muzicki program sastoji se od znalacki poslaganog niza muzickih numera, a od muzickog zanra za koji se odlucite zavisi ko ce vas slusati - mladi, stariji ili oni najstariji. Kombinacijom glasovnih i muzickih poruka dobijate celovitu emisiju. Vestina i duh s kojim sklopite emisiju cini od vas zanimljivog ili dosadnog radio-stvaraoca.

Ono s cime, tehnicki gledano, treba da raspolazete jesu: uredaji za reprodukciju muzike - CD plejer i (ili) alternativno MP3 plejer, mikrofon, audio mikser i pribor za kontrolu emitovanog zvuka - a to su slusalice i zvucnici. Ukoliko baratate samo sa muzikom, dovoljni su i zvucnici. Medutim, ako muziku kombinujete sa svojim glasom, slusalice su imperativ, zato sto ce svako ukljucenje mikrofona u blizini zvucnika izazivati mikrofoniju, a to je ono nesnosno zvizdanje koje nastaje zbog pojacavanja povratnog signala izmedu zvucnika i mikrofona.

Kako snimiti emisiju?

Ukoliko biste imali na raspolaganju radio-predajnik, onda ne bi bilo nikakve prepreke da svoj radio program odmah i emitujete. To se zove emitovanje "uzivo". Licno sam poklonik "zivih" radio programa, zato sto vam omogucuju da se vezujete za niz aktuelnih dogadaja: meteoroloske prilike izvan studija, izvikivanje tacnog vremena, direktna ukljucenja slusalaca ili reportera sa terena, najave zbivanja koja ce se desiti za par sati ili komentare dogadaja koji su u toku. Radio-program uzivo zahteva vrhunsku koncentraciju voditelja, jer tu vracanja i ponavljanja nema.

Udobniji nacin je da emisiju najpre snimite. To je takozvano "odlozeno" emitovanje. Snimljenu emisiju onda mozete ponuditi nekoj od postojecih radio stanica i tako sebi ustedeti muke oko nabavke vlastitog radio-predajnika!

Snimiti emisiju znaci sacuvati je u analognom ili digitalnom obliku na nekom nosacu zvuka. Uredaji za analogno snimanje su magnetofoni i kasetofoni. Magnetofon je skupa i vec prevazidena sprava, ali je bio nezamenljiv do pocetka digitalne ere - dakle, do ranih devedesetih godina proslog veka. Zato na magnetofon zaboravite.

Kasetofon je i dan-danas popularan, ali se bojim da kvalitet snimljenog zvuka nece zadovoljiti profesionalne standarde, jer sirina trake u kaseti i brzina kojom se ona okrece namecu ogranicenja koja je tesko prevazici. Osim toga, nova presnimavanja vec snimljenog materijala cine da se pocetni kvalitet zvuka bespovratno gubi i, sa svakom novom generacijom presnimka, polako ali sigurno "isusuje". Zato i na kasetofon zaboravite.

Digitalne alatke

Ovako izgleda moj kucni studio: pri vrhu fotografije vidite mikrofon na pokretnom nosacu, ispod njega je mali i prakticni audio mikser, ispod miksera su se parkirala dva audio-plejera - MP3 plejer i CD plejer, povezani sa audio mikserom. Levo je (za svaki slucaj) laptop kompjuter, koji je fantastican uredaj za dodatnu reprodukciju bezbrojnih muzickih numera, dzinglova, spica i zvucnih efekata, takode povezan sa audio mikserom. Svi zvuci, posredstvom miksete, ulaze u uobicajeni stoni PC racunar, na cijem monitoru se vidi instalirani softver: editor zvuka i WinAmp player.

Pa dobro, sta nam onda preostaje?

Kompjuter, naravno! U vas kucni racunar implementirana je zvucna kartica cije performanse dozvoljavaju da svi oni harmonici, koji cine da muzika i ljudski glas zvuce onako kako smo navikli, budu valjano interpretirani, a zatim prosledeni dalje - u slusalice, na zvucnike, hard disk racunara ili, ako je potrebno, cak i ka radio-predajniku.

Na poledini kompjutera pronadite slot sa zvucnom kartom. Vecina standardnih kartica ima cetiri razlicito oznacena prikljucka: SPK OUT (speaker out) je izlaz za takozvane "pasivne" zvucnike i u njega ubadate zvucnike ili slusalice; LINE OUT je linijski izlaz i u njega ubadate kabl koji vodi ka takozvanim "aktivnim" zvucnicima, eksternom pojacalu, uredaju za snimanje (magnetofonu, kasetofonu ili mini-disk snimacu), audio-mikseru (ukoliko kompjuter koristite i kao izvor zvuka) ili ka radio-predajniku; MIC (microphone) je ulaz u koji ubadate mikrofon; LINE IN je linijski ulaz i u njega ubadate kabl koji vodi od razlicitih zvucnih izvora (CD, MD, MP3 i kasetnog plejera, kao i audio miksera), ukoliko kompjuter koristite kao snimac.

Ako u LINE IN ubodete mikrofon, tesko da cete bilo sta cuti, zato sto je pobuda koju mikrofon salje mnogo niza od pobude koju salju CD i ostali plejeri. Isto tako, ako u MIC ubodete neki od plejera, kao rezultat cete dobiti tesku distorziju (izoblicenje) zvuka, zato sto ovi uredaji vec imaju formiran i dobro pojacan signal, koji mikrofonski predpojacivac ne moze da podnese. Zato dobro pazite kada spoljasnje uredaje povezujete sa svojim kompjuterom!

Za sada cemo nasem kompjuteru dodeliti ulogu snimaca. Sa malim audio mikserom, na koji smo povezali CD plejer i mikrofon, resili smo problem istovremenog mesanja govora i muzike - znaci, mozemo da citamo prethodno pripremljene tekstove, naglas improvizujemo ili najavljujemo muzicke numere, dok izabrana muzika nesmetano tece ispod naseg glasa. Audio mikser cemo povezati sa LINE IN ulazom na zvucnoj kartici - i emisija moze da pocne!

Ostaje samo da smislite sta cete ispricati slusaocima i uz kakvu muziku cete sve to uciniti. Doduse, neophodno je obezbediti jos nesto, a to nesto su...

...Softverske alatke

Ekran monitora sa dva kljucna softverska paketa: program "Gold Wave" za obradu zvucnih fajlova i (na levoj strani) "WinAmp" sa spiskom govornih i muzickih numera spremnih za zavrsni miks.

Kompjuter ce zabeleziti vasu emisiju na hard disk, ali samo uz pomoc odgovarajuceg programa. Softver koji je ugraden u vas operativni sistem, a pretpostavljam da ste se opredelili za neku od verzija Windowsa (uz svo postovanje sledbenicima "meka"), sadrzi rutinu zvanu SOUND RECORDER. To je skroman programcic za snimanje zvuka, ali prilicno ogranicenih mogucnosti. Maksimalna duzina snimka je limitirana, specijalnih efekata nema, a mogucnost naknadnog editovanja ne postoji.

Da bismo pregledali i do savrsenstva doterali ono sto smo snimili, nephodno je da zvucni snimak i vidimo! Da, bas tako: na ekranu moramo da dobijemo i vizuelnu predstavu naseg audio zapisa. E, to vec rade neki drugi, mnogo profesionalniji programi. Moj omiljeni je "Sound Forge" (koliko vidim, koristi ga i mnogo drugih profesionalaca), mada sam sentimentalno vezan za "Cool Edit", koji "Sound Forge" u stopu prati po brzini i ugradenim mogucnostima. Nazalost, ma koliko bili efikasni i prijatni za rad, to su veliki i skupi programi. Zato bih vam preporucio neki od besplatnih (freeware) ili polu-besplatnih (shareware) programa za editovanje zvuka, kao sto je, na primer, "Gold Wave", s kojim takode imam izvanredna iskustva. Informaciju o ovom svemogucem i neverovatno malom programu (nema cak ni megabajt!) potrazite na sajtu www.goldwave.com.

Bilo koji od naznacenih programa da upotrebite, zvuk koji ste snimili ima da se na ekranu prostre pred vasim ocima u vidu sinusoidalne slike sa zivopisnim "brezuljcima" (pikovima) i "udolinama" (zonama tisine). Ovako vizuelizovan zvucni fajl mozete po volji da seckate, premestate delove s jedne pozicije na drugu, dodajete zvucne efekte, ubrzavate ga ili usporavate. To se zove postprodukcija, tokom koje vam se pruza prilika da odredene segmente emisije ucinite jos atraktivnijim i uzbudljivijim.

Ukoliko ste smislili kratku emisiju, ne duzu od petnaestak minuta, onda ce jedan jedini zvucni fajl biti sasvim u redu. No, ako ste odlucili da vas program traje satima, ocigledno je da resursi vaseg kompjutera nece biti u stanju da opsluze jedan jedinstveni zapis od ko zna koliko megabajta, mozda cak i gigabajta. U tom slucaju, bicete prinudeni da, u prvoj stvaralackoj fazi, najpre pripremite "sastavne delove" emisije - spicu, dzinglove, najave muzickih numera, kratke intervjue, ankete, komentare i interpretirane tekstove. Svaki od ovih segmenata bice zaseban audio fajl, koji cete pazljivo obraditi kroz program za editovanje zvuka, dati mu redni broj i naslov - i sacuvati na hard disku.

U drugoj fazi cete odabrati vasu omiljenu muziku. Pretpostavljam da ce to biti razni hitovi u nekom od komprimovanih zvucnih formata kao sto je MP3, recimo, koje ste mesecima pabircili sa svih strana.

Zatim cete sve to poslagati po zeljenom redosledu i tako napraviti konacni scenario zvucnog dogadanja, takozvanu "play listu" - spisak muzickih i govornih numera vase emisije.

U finalnoj fazi, vas zadatak je da sve to zajedno posaljete u etar, ka pojacalu skolskog razglasa - ili, preko kucnog Hi-Fi uredaja, na recenziju clanovima porodice! Emisiju mozete da zabelezite i na CD rezacu, kako biste je na CD-u odneli u najblizu radio-stanicu.

Ovaj zavrsni miks besprekorno ce odraditi neki od besplatnih softverskih plejera. Jedan vec imate uz Windows i zove se Windows Media Player. Licno, pre bih vam preporucio enormno popularni WinAmp, iz dva razloga: prvi se krije u cinjenici da minimalno opterecuje procesor vaseg PC-a, a drugi je sto, uz pomoc malog dodatka zvanog "Crossfading", dobijate mogucnost pretapanja iz numere u numeru, bez neprijatnih pauza izmedu kraja jedne i pocetka druge pesme. "WinAmp" mozete besplatno pokupiti sa sajta www.winamp.com, a dodatak pod imenom "Advanced Crossfading" potrazite na adresi http://sqrsoft.audiogalaxy.com.

 


MOJA PRIVATNA RADIO-STANICA NA INTERNETU

Pretpostavljam da ste do sada detaljno spoznali svoje radio-afinitete, artikulisali zvuk i ideju s kojom cete stvarati vlastite radio-emisije i obezbedili minimum tehnickih uslova za njihovu realizaciju. Ako je zaista tako, onda ste zavrsili devedeset i devet odsto posla! Onaj preostali, jedan posto, nije nevazan, ali je bitan za distribuciju vase emisije publici kojoj je namenjena: slusaocima radija...

Igracka za hod po zivcima

U prvim trenucima, dok ste jos pod svezim utiskom, uzivacete cak i sami u slusanju emisije. Ali ti trenuci brzo produ, pa pozelite da je demonstrirate i drugima. Ukucani nisu bogzna koliko zahvalna publika: obicno reaguju nezainteresovano-pokroviteljski, po sistemu - bravo, sine, super si, ali kada ces da uradis domaci? A to nervira. Itekako.

Narod lepo kaze da je tesko biti pop u vlastitom selu. Setite se samo svojih letovanja: dok ste vi impresionirani plavetnilom mora i lepotom ronjenja, domoroci 'ic ne trzaju na to, a mnogi godinama nisu ni zaplivali! Egzotika je uvek negde tamo, a ne tu gde ste. Zato imajte na umu da cete nepoznatim ljudima uvek biti zanimljiviji nego osobama sa kojima zivite. Za strance - vi ste otkrice, za ukucane - najcesce ste simpaticni smarac...

E pa, kako dopreti do tih dragocenih nepoznatih ljudi?

Igracka koju i danas cuvam: minijaturni FM predajnik velicine kutije sibica, u cijoj unutrasnjosti ima mesta jos samo za malu bateriju "dugmetaru". Na telu kutije je uticnica za ulazni signal (mikrofon ili neki drugi izvor zvuka), prekidac sa potenciometrom i diskretno skriveni zavrtanj za podesavanje frekvencije emitovanja. Antena je obicna savitljiva zica.

Spretan elektronicar ume od par jeftinih komponenti za tili cas da sastavi laki i upotrebljivi FM predajnik. Ume cak i da mu podesi frekvenciju na kojoj ce emitovati signal. To su obicno mijaturni uredaji male snage, pa samim tim i malog dometa - svega nekoliko desetina metara. Koriste ih TV voditelji i estradne zvezde kako bi izbegli da za sobom vuku dugacke mikrofonske kablove. Emitovani signal prihvata prijemnik uboden u jedan od ulaza razglasnog uredaja, pa glas voditelja tako cuje ceo auditorijum.

Ako bi se, umesto mikrofonskog signala, u takav minijaturni predajnik doveo zvuk iz vase miksete, vaseg kompjutera, CD plejera ili kasetofona, dobili biste primitivnu radio-stanicu ciji program bi mogao da dopre do najblizih komsija - ali pod jednim uslovom: frekvenciju na kojoj predajnik emituje morali biste da podesite na podrucje koje pokrivaju komercijalne radio-stanice. Dakle, na neku od talasnih duzina izmedu 88 i 108 megaherca, koje su u stanju da registruju obicni radio-prijemnici. To je moguce, ali uz stalno prisutnu opasnost da vas sluzbe zaduzene za lov na radio-pirate optuze za nelegalno emitovanje radio-programa!

Pre vise godina i ja sam se igrao "radija" na takav nacin. Sa tranzistorskim prijemnikom u ruci trckarao sam naokolo i testirao njegovu cujnost. Bio sam presrecan sto "moj program" uspeva da odleprsa tako daleko van moje sobe. A onda sam cuo glas nekog suseda sa prvog sprata zgrade u kojoj sam stanovao:

- Koja li to budala ometa Radio Beograd? Polomicu mu kosti kad ga uhvatim!

Na prstima sam se vratio kuci i brze-bolje iskljucio predajnik. Zakljucak: ne ceznu bas svi za vasim talentom. Umesto da im hodate po ganglijama, dopustite ljudima da sami izaberu ono sto im se dopada.

Radio preko Interneta

Kad samo pomislite sta vam je sve potrebno da skockate pravu radio-stranicu, zavrti vam se u glavi. Studijska oprema, emisiona tehnika i slozeni, uz to i vrlo skup, antenski sistem, samo su vrh ledenog brega. Jer, uz to vas ceka ogromna glavobolja oko pribavljanja svih potrebnih dozvola za legalno emitovanje programa i registraciju radija, a onda, iz meseca u mesec i godine u godinu, borba za njegov opstanak. Dazbine koje vlasnici radio-stanica placaju drzavi vrlo su visoke, a to znaci da vas radio mora da zaradi i dosta para. Deo tog novca odlazi na redovno odrzavanje, popravku i nabavku jos modernijih uredaja. U moru postojecih radio-stanica morate da se borite za slusaoce, ali i za one koji ce pristati da se reklamiraju bas na vasem programu! Verujte mi, to uopste nije lako, pa se bojim da u tom slucaju vise necete imati ni vremena ni snage da smisljate razne zanimljive emisije. Moracete da angazujete druge da to rade umesto vas, a onda vas pitam - na cemu ste? Zar niste zeleli da bas vi budete radio-stvaralac i kreator lepog zvuka?

Za one koji su manje skloni biznisu, a vise individualnom kreativnom radu, postoji zgodan izlaz: Internet radio!

Ogroman broj mladih (i ne tako mladih) ljudi sirom ove planete emituje vlastiti radio-program preko Interneta. Neki to rade svega par sati dnevno, a neki imaju program koji preko "mreze svih mreza" tece danonocno. Internet radio je vrlo jeftin za opsluzivanje, a od "emisione" opreme zahteva samo solidan racunar i dobru vezu sa lokalnim Internet provajderom. Skuplju stranu ovakvog poduhvata predstavlja intenzivno koriscenje telefonske linije i, samim tim, gomilanje impulsa koje treba i platiti - mada srecnici koji imaju kablovsku vezu sa Internetom ne poznaju ni ovaj problem.

Doduse, Internet radio nije moguce slusati bas u svakoj prilici - u kolima, gradskom prevozu, setnji, na izletu, plazi ili u kupatilu. No uvek je dovoljno onih koji, bockajuci nesto po kompjuteru, potraze i kakav radio-program na Netu. Za njih se vredi pomuciti.

Kako radi Internet radio?

Covek zaduzen za zvuk na Netu: Nikola Stevanovic u "Beotelnetu", pored kompjutera uz ciju pomoc se emituju programi nekih poznatih radio-stanica preko Interneta.

Odlicno pitanje. Bas to pitanje postavio sam i jednom pravom znalcu. Ime mu je Nikola Stevanovic, a radi u "Beotelu". "Beotel" je nas najstariji Internet provajder, a Nikola Stevanovic je iskusni sistem-inzenjer ove kuce, uz to vest dizajner web prezentacija i osoba koja brine o besprekornom funkcionisanju zivih radio-programa koji idu preko "Beotela". Evo sta mi je on ispricao:

"Prvo i osnovno: potreban vam je radio-program! Zatim treba taj program da pretvorite u oblik koji je dostupan korisnicima Interneta. To cete uraditi na kucnom racunaru, kako biste ostvarili neku vrstu digitalizacije vase emisije. Osim digitalizacije, neophodno je da se taj radio-program na neki nacin i komprimuje, zato sto je velicina podataka koje saljemo kroz Internet ogranicena. Taj zvucni "stream" (kako ga u zargonu zovemo) treba da kodiramo u oblik pogodan za prenos. A tu sada moramo da napravimo kompromis izmedu velicine fajla koji se dobija i kvaliteta zvuka koji distribuiramo. Poznato je da sa vecom kompresijom kvalitet zvuka opada. Ali to je zrtva koju morate podneti zarad tecnog prijema kod onih slusalaca koji ne mogu da ostvare visokokvalitetane telefonske veze sa Internetom."

Koji softver sluzi za digitalizaciju i kompresiju zvuka?

Snimak ekrana sa ucitanim programom za digitalizaciju i kompresiju zvuka firme Networks, "Real Encoder". Na levoj polovini ekrana je izvorni zvuk, punog kvaliteta i stereo, a na desnoj strani je zvuk kodiran u Real Audio format i sveden na mono, sa bitrejtom od 28 kilobita u sekundi. U tom obliku, kao zivi "strim", telefonskom linijom odlazi na Real Audio server Internet provajdera, odakle se distribuira ostalim korisnicima Interneta.

"Softver koji vam je neophodan jeste neki od kodera koji pretvara zvuk u oblik dostupan korisnicima Interneta. Tri najzastupljenija kodera su: softverski paket firme Real Networks (Real Encoder), Microsoftov Windows Media Encoder i enkoder za Quick Time, koji je kod nas manje zastupljen, jer je namenjen korisnicima "mekintos" racunara. Naravno, plejeri za slusanje zvuka komprimovanog u ovim formatima postoje za sve operativne sisteme, tako da, bez obzira na koder kojim ste izvrsili kodiranje emisije, mogu da vas slusaju kako korisnici Windowsa, tako i korisnici Linuxa i Macovog operativnog sistema.

Dakle, u zavisnosti od platforme koju imate kod kuce, odabracete i odredeni enkoder. Vas radio-program, odnosno izvor sa kojeg ga emitujete, povezacete sa zvucnom kartom na racunaru, pa program od vaseg zvuka pocinje da pravi zvucni fajl. Tako dobijate komprimovani "stream", koji zatim treba da prenesete Internetom."

Kako se zvuk prenosi preko Interneta?

"Za to vam je potrebna veza sa vasim Internet provajderom. Ako zelite da idete uzivo, morate da imate i "zivu" vezu sa provajderom. U zavisnosti od kvaliteta veze, izabracete i kvalitet stream-a- dakle, sirinu opsega koji cete distribuirati. Mi u "Beotelu" koristimo stream od 56 kilobita, a to je maksimalno moguci opseg za tecan prijem zvuka u kucama korisnika koji koriste klasicne modeme. Doduse, radio-stanice se sasvim zadovoljavajuce cuju i sa bitrejtom od 28 kilobita, sto je neka realna granica koju nase centrale danas trpe."

Da li da emitujem stereo ili mono?

"Ovo je zelja koja uvek zahteva kompromis. Bez obzira na nasu zelju da program emitujemo sa sto vecim bitrejtom, dakle, sa sto boljim kvalitetom, moramo da vodimo racuna o tome da ljudi treba i da ga cuju! Veoma je neprijatno kada stavite veliki bitrejt i spoznate da korisnik ili ne moze da ga primi, ili mu radio stalno "secka". Potrebno je odabrati optimalno resenje. Pored toga, ukoliko pozelite da se bavite Internet radijom, imajte u vidu da je ovaj proces hardverski prilicno zahtevan i trazi masinu koja ne radi sa procesorom ispod jednog gigaherca. Doduse, radio ce to izdrzati, ali ako nameravate da emitujete TV program, svakakao obezbedite jacu masinu!"

Sta se za to vreme dogada kod provajdera?

"Kada vasa kodirana radio-emisija dode kod provajdera, provajder mora taj stream da primi i da ga reemituje. Za to se koriste serveri koji vasu emisiju dostavljaju svim zainteresovanim korisnicima. Kao u slucaju ona tri softverska kodera, tako postoje tri firme koje prave i servere. Najzastupljeniji su Real Audio serveri, a jedan od takvih koristi i "Beotel" za reemitovanje radio-programa.

Ostali korisnici Interneta, znaci, ne slusaju ono sto vi kodirate, vec ono sto vas provajder reemituje dalje. On, prakticno, samo umnozava vas signal, tako da, umesto jednog, opsluzujemo proizvoljan broj korisnika. Ukoliko broj slusalaca naraste preko kapaciteta koje je jedan server u stanju da zadovolji, provajder moze da poveze vise servera u jedan lanac. Mi, recimo, imamo jedan server u zemlji i dva u inostranstvu, pa na taj nacin povecavamo broj korisnika koji mogu da slusaju vas radio. Tako olaksavamo prijem vaseg radio-programa slusaocima u ostalim delovima sveta. Ako je neko, na primer, u Americi, on ce se povezati sa sebi najblizim serverom, pa nece mukotrpno uspostavljati vezu sa udaljenim serverom ovde, u Beogradu."

* * *

Eto tako izgleda zaokruzeni tehnoloski lanac koji omogucava da emitujete radio-program preko Interneta. Deluje privlacno, zar ne? Moram priznati da sam se i ja zagrejao za ovakvu mogucnost. A nece ni stvoriti pakao od mog zivota kao sto bi se desilo da sam jurnuo u potragu za snaznim i skupim FM predajnicima, pa se nakon toga upleo u sumu papira, dozvola, resenja, odobrenja, inspekcijskih nalaza i finansijskih problema. Posao na radiju je lep samo ako u njemu uzivate.

A sada, ono presudno: sta cete ponuditi slusaocima? Nikakve vajde od dobrog ugovora sa izdavacem ako niste napisali i knjigu!

 


VAŠA PRVA EMISIJA

Do sada smo na gomilu sakupili dosta elemenata uz ciju pomoc vrlo efikasno mozemo da nastupimo u carobnom prostoru zvanom javna radio-difuzija. Da li da se bakcete sa neobicno komplikovanim tehnoloskim i administrativnim sistemom koji ce vam dozvoliti da legalno emitujete vlastiti radio-program na nekoj od zvanicnih FM frekvencija? Treba da znate da za takvu borbu, pre svega, treba imati dovoljno godina, zatim dosta nagomilanog medijskog iskustva i, uz sve to, jos i prilicno dubok dzep! Jednom recju - ni malo jeftin poduhvat.

Predlozio sam vam jednostavnije resenje: Internet radio. A onda, uz pomoc strucnjaka koji se bave distribucijom Internet usluga, i objasnio principe na kojima pociva emitovanje radio-programa preko Neta. Pokazalo se da je ovo neobicno praktican nacin da covek dode do sopstvene "radio- stanice".

Pa, ako sve ovo vec imamo - sta dalje?

Cutanje nije uvek zlato

Cak i najskuplji automobil je samo beskorisno brdo metala i plastike ukoliko nema vozaca. Covek ima zadatak da udahne zivot mnogim naizgled mrtvim stvarima. Vest vozac ce cak i od osrednjeg automobila naciniti pravu cirkusku atrakciju! A pomislite samo sta ce vest radio-autor uraditi sa obicnim racunarom i par "prikolica" u vidu mikrofona, CD i MP3 plejera... Moze da stvori cudo!

Potrebna vam je samo ideja.

Prvo sto ce prosecan tehno-manijak uciniti kada se dokopa mogucnosti da emituje vlastiti radio-program bice uzivanje u muzici. Poslagace desetine i stotine muzickih numera iz svoje bogate kolekcije MP3 i WMA fajlova i vrteti ih u svim mogucim kombinacijama. Trajace to satima, mozda i danima. Ali, moze li da traje vecno, a da mu ne dosadi?

Siguran sam da ne moze. Pazite, cak i pod pretpostavkom da se sve vreme vi odlicno zabavljate, vasi slusaoci ce promeniti stanicu cim se zavrti pesma koja im se ne dopada. Ogromna je ponuda muzike i u FM etru i na Internetu - a ne zaboravite i da apsolutno svi imaju bogatu kolekciju omiljene muzike i u svojim domovima. Zasto bi uopste trosili dragoceno vreme cekajuci omiljenu pesmu, kada mogu i sami da je, jednim klikom na PLAY, cuju kad god pozele? Pored toga, sramotno je veliki broj radio-stanica koje rade isto: do besvesti vrte samo muziku, muziku, muziku. Ako mene pitate, sva ta bulumenta radio-emitora ne radi nista drugo nego ide linijom manjeg otpora. Jer, najlakse je emitovati muziku. To je gotova roba koju je neko drugi, u trenutku nadahnuca ili umetnicke potrebe, vec stvorio i ponudio trzistu. Vi to preuzimate i po ko zna koji put iznova nudite slusaocima, ni ne pomisljajuci da vecina njih sve te hitove vec zna napamet.

Molim vas, ne ponasajte se kao praznoglavi dzuboks! Pitanje casti je da ne licite na ostale.

Kreativnost na delu

Pre svega, setite se da imate mikrofon.

Mikrofon je savrsena alatka za pretakanje vasih misli u glave onih koji vas slusaju. Znate, ljudska sorta je veoma radoznala. Slusaoci zele da znaju s kim imaju posla, kako izgleda i kako razmislja osoba koja im se obraca, s kim se druzi, kakve planove ima u zivotu, sta misli o svetu u kojem zivi, da li ponekad dozivljava neprijatnosti koje su i njima bliske. Tada su u prilici da se porede sa vama, ne bi li iz svega izvukli kakav zakljucak ili dobili ideju kako da rese neki sitni problem koji ih tisti.

Tako se, izmedu ostalog, uspostavlja i komunikacija izmedu vas i slusaoca. On ocekuje da budete "njegov" covek - ne supermen, ne nedostizni uzor i autoritet, niti bilo ko koga ce svrstati u neku od tih nepopularnih kategorija. Njemu je potreban prijatelj i sagovornik s kojim ce cutke razmeniti misli i, eventualno, saznati nesto korisno. Zato je pozeljno da se u mislima obracate jednoj konkretnoj osobi; zamislite svog najboljeg prijatelja, bliskog rodaka ili osobu koja vam se dopada, pa njoj govorite. Niposto se nemojte obracati masi, zato sto od bezoblicne mase necete dobiti odgovore kao inspiraciju za nastavak price.

Vodenje emisije na radiju jedna je vrsta egzibicionizma. Vi se, da tako kazem, "skidate" pred drugim osobama: odajete svoje male tajne, izlazete vlastita iskustva iz zivota, govorite o temama koje vas interesuju. A sve sa nadom da ce vase poruke cuti i ostali iz istog filma.

Budite sigurni da hoce. Odavno vise ne postoje univerzalci, ljudi koje vole i stari i mladi, i pismeni i polupismeni... Takva vrsta kulta licnosti pripada nekim proslim i ideoloski nabijenijim vremenima. Ljudi imaju pravo da se opredeljuju prema prirodnim, intelektualnim i licnim sklonostima. I, shodno onoj krilatici da svaka krpa nade zakrpu, budite sigurni da ce i vasih "zakrpa" biti vise nego sto sanjate!

Samo progovorite.

Mali trikovi

Posto smo se dogovorili da necemo biti cutolozi, odacu vam nekoliko malih tajni iz moje radio-kuhinje.

Ovako: moje profesionalne sklonosti, dakle, zanimacije u zivotu, vezane su za vazduhoplovstvo (pilot sam), tehnoloske komunikacije (radio-voditelj sam), racunare i visoke tehnologije (radoznao sam), za popularnu strucnu literaturu (spisatelj sam) i za graficki dizajn (pa sam i dizajner pomalo). Normalno je da sam i svoju radio-emisiju tako intonirao, iz prostog razloga sto bih se sa drugim temama - poput fudbala, politike ili ekonomije, na primer - tesko ili nikako snalazio.

Kako nazvati emisiju? Svoju radio-emisiju nazvao sam "Zakon akcije i reakcije". Cinilo mi se to vrlo privlacnim imenom. Prvo, zato sto nigde nisam natrcao na emisiju slicnog naziva. Drugo, ime je samo po sebi prepoznatljivo i govori nesto. Trece, zgodno zvuci i kao skracenica: ZAIR! Odmah asocira i na istoimenu africku drzavu, pa ce ljudi pomisliti: ko zna o cemu se tu radi? A to je dobro.

Kakvu spicu izmisliti? Bez obzira da li je spica posledica emisije ili je emisija posledica prethodno kreirane spice, spica mora da bude ogledalo ritma i sadrzaja emisije. Ona skracenica, ZAIR, pomogla mi je da se odmah setim i muzickog lajt-motiva za spicu, velikog hita Dzona Vejklina iz druge polovine sedamdesetih godina, "In Zair"! Nedugo zatim, smislio sam i vlastiti tekst u kojem sam opevao sve ono cime se moja emisija bavi, a onda ga - uz muzicku matricu koju sam licno skrpio od raznih ritmicnih "otpadaka" (posebna prica) - sam i otpevao. Nije lose kad imate i nesto sluha!

Cime popuniti emisiju? Muzika mi je bila na poslednjem mestu, zato sto je taj problem najlakse resiti - popunicu je muzikom koja se meni dopada i koju odlicno poznajem. Mnogo je vazniji govorni sadrzaj. Posto sam bio nacisto sa temama kojima cu se baviti (vidi gore spisak mojih zanimacija), poceo sam intenzivno da razmisljam o sledecem: vec postoje emisije i o vazduhoplovstvu, i o racunarima, i o visokim tehnologijama raznih namena. Ako i ja budem prepricavao iste vesti o novim tipovima aviona, novim maticnim plocama, brzim hard diskovima, grafickim i zvucnim karticama i ko zna jos o cemu - bicu isti kao i ostali. E, neces, Zorane, rekao sam. Okreni celu stvar, pa je onda posmatraj iz drugog ugla! To sam i ucinio. Zamislio sam da emisija bude posvecena reakcijama ljudi na hi-tech svet oko nas. Sta ljude nervira na Internetu, boje li se letenja, da li su imuni na kompjuterske viruse, koliko dugo im traju hard diskovi, mastaju li o vlastitom radiju, da li su zatrpani nezeljenim e-mailovima, sta misle o virtuelnom zivotu? Slusajuci njihove price i komentare na tu temu, saznajem, zajedno sa svojim slusaocima, mnogo i o novim tehnologijama. E, tako opravdavam i onu rec reakcija u nazivu emisije...

Kako komponovati emisiju? Cokolade se ne bi tako dobro prodavale kada bi se sa gomile nudile na kilo. Ali, lep omot u koji su upakovane - to je vec nesto. I emisija treba da ima privlacnu ambalazu. Od prvog sekunda mora da vas veze. Moji mamci su atraktivna spica, govorancija puna obecanja na samom pocetku i intenzivan ritam i dinamika emisije, do samog kraja. Ne zelim da uspavam slusaoce, nego da njihovu paznju odrzim budnom sve vreme. Hvala majci prirodi sto mi je dala zvonak i mikrofonu prijemciv glas, ali njega moram dopuniti zanimljivim nacinom izlaganja, neocekivanim gegovima u sred price koja preti da postane monotona, klasicnim disk-dzokejskim upadicama kada dode vreme za muziku - i pravom riznicom najrazlicitijih dzinglova i zvucnih efekata! Sve to zajedno cini da, ponekad, cak i naizgled dosadne i nepopularne teme zainteresuju mnoge ljude na ciju paznju do tada nisam racunao.

Kako uvek biti spreman? Emisiju pravim jednom nedeljno, a to traje vec par godina. Nije mali posao kada sve radite sami. Zato uvek u dzepu jakne nosim mali digitalni snimac (nekada mi je za to sluzio onaj klasicni diktafon, sa kasetom) i, cim u gradu naletim na neku zanimljivu licnost, podmetnem joj diktafon pod nos! Imam puno na taj nacin zabelezenih razgovora, na ko zna koliko tema. Ne postoji osoba koja nije zanimljiv sagovornik, a draz radija je u tome sto za kratko vreme kroz vase usi moze da prode bezbroj glasova. Svaki glas je jedna pricica i jedan stav o zivotu. Kada kasnije, snimajuci emisiju, sve to povezete vlastitim opaskama i najavama, dobijate atraktivan kolaz zvukova, lepih poruka i korisnih informacija, a sve zajedno u stanju je da neverovatno oplemeni duh vase emisije. Sto je najlepse, sve te zvucne zapise "sa terena" nastavljam da cuvam i dalje na hard disku svog racunara. Dogadalo mi se ponekad da, radeci novu emisiju, nemam bas bogzna koliko novog materijala. E, onda mi u pomoc priskacu ovi postojeci: dovoljno je da neke od njih samo "prepakujem" u novi kontekst - i da zazvuce kao svetska premijera! Tako sam uvek spreman za trenutke kad presusi inspiracija ili kad moji potencijalni sagovornici odu na godisnji odmor.

Kome ponuditi emisiju? Godinama sam na raznim radio-stanicama kao zvanicni domacin vodio razne emisije. Onda sam pozeleo da sve to radim kod kuce. Ima to svojih prednosti: ne mlatite se po gradskom prevozu, ne gledate na sat jurcajuci po kisi ili poledici kako biste stigli na vreme, ne susrecete se sa vazda istim licima iz svakodnevnog radijskog okruzenja (dosadite i vi njima i oni vama, hteli vi to ili ne) i, sto je najvaznije - u prilici ste da kreirate program u idealnom trenutku, kada ste u vrhunskoj formi i kada vam se radi bas to! Zato sam krenuo samostalno. Emisiju o kojoj sam vec ispricao pricu, ponudio sam radio-stanicama koje su mi se iz raznih razloga dopadale. Neke od njih su je uz fino obrazlozenje odbile, a neke su je bez reci prihvatile. Rezultat svega toga mozete da vidite i, na konto svojih buducih iskustava, detaljno proucite na mom sajtu, u okviru koga je i prezentacija emisije ZAIR.

Dakle, ako vam je prevelik zalogaj svakodnevno emitovanje radio-programa preko Interneta (makar to bila i samo dva sata dnevno), smislite, komponujte i isproducirajte jednu lepu, pametnu i za slusanje prijatnu emisiju, pa je ponudite radio-stanicama koje su vam simpaticne. Mozda neka i utrza!

Moj radio

Za kraj ove epizode serije o kucnom radiju, zelim da procitate topao tekst o radiju jednog od saradnika moje emisije, Zeljka Zivaljevica. On je, inace, student filozofije i veliki ljubitelj radija, razume se.

"Svako putovanje pocinje jednim korakom. Narocito ono od hiljadu milja! Tako je pocelo i moje Zairsko putovanje, jednog subotnjeg (pre)popodneva, decembra meseca 2000. godine u Beogradu. Bio je to beo zimski dan, u kome su nas, pored peci, grejali topli zvuci sa radio-aparata. To je stari radio, niska "Melodija", lampas koji datira jos iz prve polovine sezdesetih godina proslog veka.

Za taj radio su mi roditelji svojevremeno, u mojih cetiri-pet godina, rekli da svetli zato sto se u njemu nalazi grad "malih" ljudi, cija je jedina zelja da nama, "velikim" ljudima, olaksaju zivot pravovremenim informacijama, necem nas pouce i necemu nauce, a i dobro zabave, lepom recju i muzikom. Oprosticete mi na ovom podsecanju, jer ono je bitno za dalju pricu. Nego, da se vratim temi...

Vec osnovac, slusao sam decje emisije na tom radijskom "dedi" i u jednoj od njih je ucestvovao bard naseg glumista, Pavle Mincic. Znate, to je onaj cika sa polucilindrom, koji sedi za klavirom i "soli nam pamet". U okviru tog svog trenutka dotakao se i radija, na umetnicki nacin, naravno, i rekao nesto sto i danas pamtim:

"Jadan je onaj koji misli da u radiju ne zive mali ljudi!"

To je bila oda radiju u jednoj recenici, koja sve objasnjava. U jednoj potpuno zaokruzenoj, zatvorenoj misli.

A taj moj stari radio nije bio ultra-moderan, sa basovima i ekvilajzerima i ko-zna-cime jos. Stavise, zvuk mu je bio kasljucav, a veliko, zeleno, "magicno oko" ponekad me je i prepadalo. Razlika izmedu tog zvuka i zvuka danasnjih uredaja ravna je razlici izmedu ploce na 33 obrtaja vinila i ultra-modernog CD-a. Nikako time ne osporavam tehniku koja stalno napreduje, jer to cini samo naivan i zlonameran, vec malo romantisem. To nista ne kosta, zar ne?

Vratimo se tim malim, a VELIKIM ljudima. Isti su kao svi mi (po velicini), ali se razlikuju po tome sto imaju VELIKO srce, koje salju svima, a sve u divnoj potrebi da nas ucine zadovoljnima. Svih ovih teskih godina istrajali su u tome, na cemu im dugujemo veliku zahvalnost. Jer:

"Jadan je onaj koji misli da u radiju ne zive MALI ljudi!"

A moj radio i dalje ponekad kasljuca i, kada pozelim da se osecam svecano i nekako posebno, ukljucim ga i pomislim:

"U radiju zaista ZIVE mali ljudi."

 


ČAK SE I RADIO MENJA

Iskreno verujuci da vec uveliko eksperimentisete sa vlastitim radio-emisijama, ovoga puta zelim da odemo korak dalje. Korak je vise tehnoloski i nece unaprediti vasu kreativnost. Kreativnost je humana crta, a tehnologija joj samo pomaze da dopre sto dalje.

Dakle, vi samo nastavite da lovite inspiraciju za zvucne poruke koje cete upucivati drugima. Vezbajte jasno i, koliko god je moguce, duhovito kazivanje pred mikrofonom. Trazite zanimljive sagovornike i navikavajte se da im postavljate pitanja na koja umeju da odgovore. Pravite emisije koje ce predstavljati neraskidivu celinu sastavljenu od vasih najava, komentara, kratkih intervjua, zvucnih iznenadenja i muzike. A onda sve to pazljivo "ispeglajte" u svom omiljenom programu za obradu zvuka.

Neki od vas su u meduvremenu, verujem, pokusali da vlastiti program emituju preko Interneta. Nadam se da im je u tome pomogao prethodni nastavak nase price o radiju. Zato cu danas samo da vas podsetim na par radijskih novotarija, usavrsavanih tokom proteklih desetak godina...

RDS

Od samih zacetaka, koji datiraju jos s pocetka 20. veka, radio, kao jedan od najstarijih komunikacionih medija, nije trpeo sustinske promene. Naravno, danas se radio-program emituje u luksuznoj stereo varijanti, predajnici i prijemnici radio-signala su neuporedivo savremeniji, ali je osnovni princip ostao isti: radio-stanice emituju program u vidu radio-signala, a slusaoci ga prate pomocu svojih audio-prijemnika - u kuci, automobilu ili na bilo kom drugom prikladnom mestu. Ova naizgled nenarusiva postojanost radija svakako nije mogla da izbegne napredak.

Jedna od siroko prihvacenih tehnologija koja vidno pomera dosadasnje granice radija svakako je i RDS, Radio Data System.

Funkcionisanje RDS sistema zasniva se na dodatnim informacijama koje radio-stanice salju uz standardni radio-signal, a koji se kasnije, uz pomoc odgovarajucih dekodera, pretvaraju u razne vrste informacija na samim audio-uredajima koji ih reprodukuju. Iako je razvoj ove tehnologije poceo gotovo dve decenije ranije, prvi audio uredaji koji su, izmedu ostalog, pruzali i podrsku za RDS sistem, na trzistu su se pojavili 1987. godine, dok je sredinom devedesetih godina ovaj sistem i definitivno postao standard.

Naravno, za funkcionisanje RDS sistema potrebna je i odgovarajuca tehnicka opremljenost, koja kod radio-stanica sa novijom tehnologijom uglavnom ne izostaje, pa ovaj sistem i na nasim prostorima vise nije retkost. Mogucnosti RDS sistema cesto nisu dovoljno iskoriscene i ljudi ga mahom povezuju samo sa mogucnoscu prikaza imena stanice na displeju audio-uredaja. No, on moze da pruzi mnogo vise.

Jedan od najpoznatijih RDS servisa je Programme Service, koji se cesto oznacava skracenicom PS. On omogucava prikaz naziva radio-stanice ciji program slusate. Za one kojima ova stura informacija nije dovoljna, iako je bez pogovora jedna od najkorisnijih, najcesce postoji i mogucnost izbora opcije PTY ili Programme Type, koja omogucava razvrstavanje radio-stanica u zavisnosti od njihove programske orijentacije. Tako, na primer, pojedine stanice mogu biti oznacene markerima: vesti, rok muzika, pop muzika itd. Grupisani su tako da pretrazivanje radio opsega svode samo na stanice iste programske orijentacije.

Jos jedna od cesto zastupljenih opcija je i Radio Text, skraceno RT, koja radio-stanicama omogucava da, pored naziva pesme ili emisije koja je u toku, salju i krace EPP poruke, brojeve telefona stanice i slicno.

Pomenute opcije RDS sistema uglavnom su dobro poznate i siroko zastupljene, ali svakako treba navesti i neke koje se daleko rede koriste, uglavnom zbog toga sto zahtevaju naknadno aktiviranje od strane korisnika. Jedna od ovih opcija je i CT ili Clock Time: omogucava automatsku sinhronizaciju tacnog vremena koje na svom displeju prikazuje audio-uredaj. Opcija Clock Time, recimo, moze da bude od koristi kod duzih nestanaka struje ili letnjeg i zimskog pomeranja vremena, koje automatski sinhronizuje. U slucaju da radio koristite u nekom prevoznom sredstvu, Clock Time znatno olaksava i eventualnu promenu vremenskih zona na duzim putovanjima.

Druga opcija, takode korisna tokom putovanja, jeste RL, sto predstavlja skracenicu od Regional Links: u slucaju da radio-stanica program emituje preko mreze repetitora, omogucava automatsko prebacivanje na predajnik koji nudi najbolji prijem signala, sto je izuzetno korisno kad slusamo radio u automobilu. Vozaci najbolje znaju koliko paznje odvlaci cesto i grcevito trazenje raspolozivih stanica u toku voznje.

Na pomenutu Regional Links opciju nadovezuje se jos jedna, potpuno nova RDS opcija, popularno nazvana Travel Announcements, cesto oznacavana sa TA. Ona omogucava automatsko prebacivanje na programe koji emituju izvestaje o lokalnom saobracaju. Suvisno je i napominjati da ona cini jednu od obaveznih opcija novijih radio-uredaja namenjenih automobilima.

Travel Announcements cini samo deo novog RDS sistema koji nosi naziv EON (Enhanced Other Networks). Ukratko receno, omogucava da na pocetku emitovanja vaznih vesti, vremenske prognoze ili stanja na putevima, radio-prijemnik automatski prelazi na frekvenciju sa koje se ovi sadrzaji emituju. Nakon toga, ponovo se vraca na talase stanice koju ste prvobitno odabrali.

Za RDS mozemo jos reci da predstavlja buducnost radio-programa koji je, posle skoro citavog veka, postao bar donekle "vidljiv" svojim slusaocima. Nadajmo se da u tome nece biti preterivanja, jer, pored svih prednosti, radio ipak nije zamisljen kao vizuelni, vec iskljucivo kao audio-medij, koji je svoj integritet zadrzao sve do danas..

Digitalni radio

Rekosmo vec da se radio nije mogao pohvaliti preteranim inovacijama, uprkos citavom veku postojanja. Sporadicno su se pojavljivale novine u koje spada i RDS, ali ove, 2003. godine, najnoviji dogadaji najavljuju i prve revolucionarne izmene ovog elektronskog medija.

Naime, posle satelitske televizije, i zemaljske radio-stanice ce uskoro krenuti sa emitovanjem programa posredstvom digitalnog signala. To, izmedu ostalog, znaci da ce radio-program uskoro biti emitovan sa kvalitetom CD snimka, a ovaj kvalitativni skok cesto se poredi sa prelaskom sa audio kaseta na CD tehnologiju. To sigurno nece biti jedina prednost digitalnog radija. Slusaoci ce pored nemerljivo boljeg kvaliteta zvuka imati i mogucnost iscitavanja raznih sadrzaja na displejima digitalnih radio-prijemnika koji ce, pored onih karakteristicnih za vec postojeci RDS sistem, moci da sadrze i vece kolicine teksta, slike izvodaca ili voditelja, logo radio-stanice itd.

Pored toga, bice moguce i razgledanje dnevnog programa stanice, pa ce korisnici imati priliku da izaberu emisije koje ce slusati u toku dana. Digitalni radio signal ce, pored unapredenja kvaliteta zvuka, omoguciti i poboljsanje prijema. Radio-stanice, na zalost, nece povecati domet, ali ce zato izbeci smetnje koje deluju na klasican analogni signal, kao i medusobno ometanje bliskih radio-stanica. Znaci, sve vreme dok se nalazi u dometu digitalne radio-stanice, slusalac ce imati konstatntno dobar prijem, sa zvukom CD kvaliteta - a on ce, izmedu ostalog, pokazati i pune potrencijale mocnih hi-fi sistema!

Medutim, za slusanje digitalnog radio-programa neophodan je i digitalni radio-prijemnik koji ce se, sudeci po procenama marketinskih strucnjaka, uskoro naci u prodaji. Nazalost, po ceni koja ce biti nesto veca od klasicnih radio-prijemnika. No ako uzmete u obzir sve prednosti ove tehnologije, zrtva nije prevelika.

U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Drzavama vec postoje prve zakonske regulative koje daju zeleno svetlo digitalnom radiju, a prve radio-stanice vec narucuju opremu i u niskom startu cekaju na zvanicno "porinuce" ove tehnologije. Interesantno je da ce u pocetku pomenuta oprema omogucavati simultano emitovanje analognog i digitalnog radio-signala, dok vlade pomenutih zemalja u bliskoj buducnosti planiraju da digitalni radio definitivno prevlada u radio-etru.

* * *

Nije lose biti u toku sa novotarijama na planu radiodifuzije. Zahvaljujuci demokratskoj prirodi radija i jednostavnosti s kojom se konzumira, omiljene emisije i muziku mozemo da slusamo bilo kada i bilo gde: na radnom mestu, dok ucimo, u javnom prevozu, automobilu, na plazi, za vreme setnje... Radio ne zahteva apsolutnu paznju kao video-mediji, pa je zato i dalje neobicno omiljen.

 


MALI KORAK ZA RADIO, A VELIKI ZA NAS

U emisiji "Zakon akcije i reakcije", koju skraceno zovem ZAIR, propagiram ono sto sam osamdesetih zapoceo u "Ventilatoru 202", a devedestih nastavio u emisiji "Modulacije": nove tehnologije, kompjuterizaciju nasih svakodnevnih zivota, medije (posebno radio, koji obozavam), vazduhoplovstvo i, narocito, tehnoloske komunikacije medu ljudima.

Ali, da ne bih pravio emisiju kakve su sve ostale slicnog usmerenja, u obliku kolaza vesti i informacija o novom ovom i novom onom (znate vec kako to ide: red dosadne price, red nekakve muzike), pokusao sam da je drugacije intoniram. Tako je "Zakon akcije i reakcije" postao radio-sou u kojem mozete cuti iskljucivo reakcije na ljude i svet visokih tehnologija oko nas.

Mogu reci da se vase mini-emisije savrseno uklapaju u koncepciju moje, pa vam ovom prilikom odajem duzno priznanje na idejama, recitosti, svezini u vodenju i visokom stepenu tehnicke pismenosti s kojim ste uradili svoj prvi radijski zadatak.

Kako je to na "pravom" radiju?

Oprema emisionog studija profesionalne radio-stanice predstavlja slozen audio-sistem. Osnovu cini radiodifuzni audio-mikser. On je specificne konstrukcije i sa mogucnostima koje ne poseduju DJ mikseri i mikseri za muzicka snimanja i ozvucavanja. Njegova konstrukcija mora da omoguci korisniku da u kuciste ugradi potreban broj ulaznih modula raznih namena: mikrofonske module, stereo module uredaja za snimanje i reprodukciju zvuka u tehnickoj reziji i telefonske module za ukljucenje slusalaca u program.

Uobicajena konfiguracija podrazumeva 4 mikrofonska, 6 stereo i 2 telefonska ulaza. Pored standardnih kontrola za podesavanje ulaznog nivoa (gain) i "farbanje" zvuka (equalizer), tu su i PFL tasteri za ukljucenje predslusanja na odabranom ulazu, kao i klizni potenciometri sa mikroprekidacima za daljinsko komandovanje uredajima za reprodukciju zvuka (fader start) i ukljucivanje studijske signalizacije (svetlo "pazi, snima se!") na mikrofonskim ulazima.

U govornom studiju neophodno je postaviti kvalitetne dinamicke ili kondenzatorske mikrofone sa usmerenom karakteristikom. Na njih se po potrebi postavljaju i sunderasti pop-filteri za eliminaciju stetnih prizvuka koje izazivaju suglasnici "p" ili "b"!

Za prikljucenje telefonskih linija na audio mikser radi ukljucenja slusalaca u program neophodan je telefonski hibrid, koji prilagodava studijske nivoe signala i frekvencijski opseg signala na nivo telefonske linije. Preporucljivo je koristiti odgovarajuce proverene i atestirane uredaje, a ne improvizovana resenja.

U govornom studiju je neophodan spikerski pult koji se povezuje sa audio mikserom u tehnickoj reziji, a namenjen je za vezu izmedu realizatora (tonca) i voditelja programa, njihovoj medusobnoj komunikaciji i sprovodenju programskog signala (emisije koja je u toku) do monitorskih slusalica u studiju. Na pult se prikljucuju i kontrolni monitorski zvucnici u studiju koji sluze za kontrolu programskih desavanja u pauzi izmedu dva ukljucenja mikrofona. Na istom pultu je predviden i taster za iskasljavanje i dogovor sa rezijom. Uobicajeni su i potenciometri za podesavanje nivoa zvuka u slusalicama i monitorskim zvucnicima u studiju.

Kako popuniti program?

Mnogi teoreticari radija tvrde da je osnovna faza uvodenja racunara u tehnoloski i produkcioni deo radiodifuznog procesa zavrsena. Najveci broj radio-stanica uposljava kadrove koji znaju da koriste Radugu, WinAmp, Sound Forge ili Cool Edit i koji su culi za WAV, MP3 ili WMA audio formate. Medutim, pomocu racunara i uz pametno koriscenje Interneta, moguce je uvesti i inovacije u popunjavanju programskih praznina i obezbedivanje jednog dela informacija iz velikih civilizacijskih centara.

Novinari, urednici i voditelji lokalnih radio-stanica cesto iz stampe prenose informacije zabavnog tipa. Sarene strane dnevnih, nedeljnih i mesecnih novina sluze za popunjavanje praznina u programu, ali delom i za pripremu emisija i programskih blokova namenjenih relaksaciji i edukaciji slusalaca. Muzicki urednici se takode na razne nacine dovijaju kako bi pratili muzicke trendove.

U okviru stalne potrebe radio-stanica da zadrze paznju slusalaca i zadovolje njihovu potrebu za aktuelnim informacijama razlicitih profila, Internet se pojavljuje kao spasonosno resenje. Upotreba Internet-servisa kao sto su mailing liste, diskusione grupe i "surfovanje" kroz milione potencijalno zanimljivih stranica na www adresama, omogucava vecu samostalnost radio-stanice i originalnost u informacijama koje se plasiraju slusaocima.

Internet je krcat informacijama. One su ili besplatne ili placate da biste im pristupili. Internet brzo i sigurno postaje desna ruka svim programskim segmentima jedne radio-stanice, a na koji nacin ce biti upotrebljen zavisi samo od umesnosti, kreativnosti i slobode misljenja radijskih stvaralaca koji ga pretrazuju.

(Serijal "Moj privatni radio" emitovan je tokom
maja, juna i jula meseca 2003. godine u
radio-emisiji "Zakon akcije i reakcije".
Autor serijala: Zoran Modli)