Kao prva zora budim se,
Osećam drhtaj zarobljenog tela.
Treperi i glas i duša,
Iz pupoljka grudi rađa se žena.

U bezbroj zora budim se
Letim za jatom. Sustižem.
Slatka ekstazo slobode!
Od gnezda do gnezda dižem se.
Osvrt govori prazninu.

Ona ima oko i pramen
Ima crvena usta, duge noge,
Paranoje, psihoze,
Anti-bebi pilule i kockice.

On ima klompe,
Set za zube, peškire tuge,
Druga koji ima vaške,
Sat, i ima ono,
I ima onu koja ima oko.

Ti nisi Žena, ti si sito.
Sve što ti dadoh propade
I bez traga nesta.

Znam da si pokradena
I ne osuđujem.
Kriv sam jer se zaljubih.

Zašto je skočila kroz prozor?

Mislila je da je leptir.

Zašto je niste sprečili?

I mi smo mislili da je leptir.

Udar i onda ludilo.
Kao stoletno stablo
Uz nenadan tresak
Preseče mi put.
Skretnica, jalova,
Napuni se semenom
I pokrenu matericu.
Smernice su van nas.
U jaslama zametak.
I kome će mali Isus,
Dete noći i svitanja
Pružiti dlan širom?
Posustali letu!
Kako da savladam prazna sivila tvoja?
Krila bestidna, nosite me dalje, više,
Do mog poslednjeg odmorišta.
Udišem zadah života.
Ništa ne boli. Samo smrad istrulele duše.
Gasnem kao dan.
Kroz živi kavez vidim:
Poleću nove žrtve.

Usamljen... Uplašen... Izgubljen... Ja.
Isuviše daleko da osetim dodir, miris, pokret. Zamrla čula koristim.
Nisam u vremenu, ono je u meni.
Dodirujem, odišem mirisom svojim, ja sam u pokretu - statičan.
Van sebe, ne živim.
Čula koriste mene.