Sedeli su na dve fotelje, udobne, okrenuti jedno drugom: položajem, pogledom, mislima. Dijalog je plovio pitomim vodama, ka mlakim izvorima beznačaja, kotrljao se preko zabeljenih oblutaka, pitak, plitak.  Lažan.

Govorenje jednog bi se samo slučajno preplelo preko reči sagovornika. Spoplelo se, i tada bi nastupio mucavi tajac. Potom bi se oglasilo dvorečje, stopilo u jednoglasje, zbunjujuće. Pa muk, izazvan strahom od umalo izrečenog, tajnom skrajnutog. I razgovor bi se, sa zadrškom, nastavio u smeru kretanja kazaljke na satu, trošeći vreme. Lažno.

Položaj muškarca i žene iskazivao je nespretnost. Iza naglih, uznemirenih pokreta skrivala se zbunjenost i nemoć da se ovlada sopstvenim telima, koja su, nevoljno, popuštala volji hemije pred nejakom snagom racija. Lažljivog.

Pogledi bi im se prepali samo pri zanetosti kod jednokratnih, za tu priliku neporečenih, usaglašenih mišljenja. I brzo bivali skrenuti izdajućim odrazom u oku prekoputašu. Pogledi odbegli od prokazanja, pobegli da sklope naizust naučen puzzle odabranih života. Lažnih.

A njihove misli?
Istinite? Lažne?

Dajem sve svoje lažne istine za jednu istinitu laž!