Visilo je o klin okačeno, delivši maleni zavrnutak sa sijaset haotično na njega nabacanih događaja, bez reda i redosleda. Pokadkad bi se neki davno zaboravljeni visilac uzjogunio, pomerivši ga u stranu.

Žena bi Ogledalo tada, u prolazu mahinalno, ispravila, ne potrudivši se da pogleda u svoj odraz.

Prašinu je taložilo ravnomerno, kao što ležahu i pedantno unakrst naslagane uspomene o čije bi se ćoškove žena, u mimoilazu uredno ogrebala.
Žena bi Ogledalo tada, nesvesno, obrisala do sjaja.

Refleksija se odbijala o glatkoću njegove površi, ne osvetljavajući ni kutak usenčenih sećanja. Samo bi retko, Poddanom, blesnulo zrakom po ženinom obrazu, ostavljajući nežan ružičast trag.

Žena bi Ogledalo tada, zbunjeno sagledala, zakoračila kroz njega, i tamo, iza biljura ostala, nasmejana.

Do sutona.