U procepu između doživljenog i nedoživljenog potražila je mesto tiho kao sudbina, uredno, čisto. Laka joj beše spoznaja da u prostoru - vremenu, ništa ne postoji. Okrenula je leđa prošlosti, nepromenljivo bremenitoj, i smelo krenula ka međudimenzionalnim oblicima.

Potražila je obrazac u okrilju alternativnog Sada. Pronašla ga u metafori reči jer je to volela. A mogla je odabrati bilo šta: dodir, krilo aviona, broj, žižu...

Podelila se na sopstvene nerođene kćeri - podsebe: raspolućeno dete, stidljivu devicu, kučku u teranju, Ženu sa tragom i Ženu netragom nestalu, podanicu, Amazonku bez leve, naopake sise i razapetim samostrelom, nevestu u ljubičastom i indijsko belom, udovicu i udovnjaču, Bogompomazanicu i Smrtičekalicu.

U takvom, raspolućenom svetu ga je srela. I upitala:

- Ti si iz moje sadašnjosti?
- Samo iz jedne od njih. Možda se nikada nećemo izabrati. Srodne duše se ne sreću uvek.
- U pravu si. Nije naša odluka. Moja je. Reči nas neće zaustaviti. Nisam u traganjima boje bledih sećanja.
- Zašto si toliko plava? Skeptik koji samu sebe plaši sopstvenom intuicijom. Zabavi se.

Nije popila šećernu vodicu njegovih zamagljenih dvosmisli. Podnela je težinu sopstvenih dilema i 100.000 rušilaca. Poverila je svoj život onome u šta je verovala. 

Oživotvorila ga u alternativnom Sada pritisnuvši, istovremeno: Ctrl - Alt - Delete.