Nije baš ovako zamišljao da će dočekati svoj rođendan. Zapravo, njega se nije ni setio dok se spremao za ovaj put. Zbilja, kome bi uopšte palo na pamet da razmišlja o tamo nekom rođendanu u jednom od najvažnijih ekspedicija devete galaksije? Bilo bi to neozbiljno, bilo bi to svakako poslednje što bi jedan Roditelj Svetova sebi dozvolio.
Ipak, danas, nešto mu se stislo. Nije znao šta mu nedostaje, kada je imao sve. Pa opet, zar sam sa zvezdama, da ga proslavi?

I ti smešni, starovremski običaji! Kao da je bitno koliko je ko star i kada se rodio? Pa važniji je Cilj koji mu je dodeljen, nego budalasto podsećanje na ovaj dan.
Eto, ceo jedan novi Svet stvoriće se zahvaljujući njemu, a on se zamlaćuje pomislima na
sopstveno rođenje. Svašta!

Pa opet, kako da ga tek tako zanemari? Šta da učini da, makar majušno, na tren, obeleži Svoj dan? Zar da ništa ne poželi, zar da mu se ništa ne ostvari?
- Znam, - seti se, - Svećicu hoću, kad već torte nema!

Zatrepta na tren, pogleda uprtog u svemir, pokušavajući da fokusira najblistaviju, najlepšu. dragocenu svećicu za ispunjenje svih želja.
I ugleda je.

Udahnu duboko. Duhnu. Njegov dah, potaknut samovanjem koje nije umanjilo detinje sećanje na radost, otplovi ka njoj, daleko.

Lako dotače zvezdu.
I ona pršte, pretvorivši se u Supernovu.