Vreme je...

Pritisnulo ga je opet, mada nije tačno znao koji put po redu. Smisao nije uspevao da protumači još od samog početka. Postajalo je naporno slušati to dosadno, nametljivo, ubitačno uporno, uporno: Vreme je...
U početku je ignorisao, ubeđen da nije njemu upućeno, već da se on, tek tako, našao u sendviču između nečije tuđe, nepovezane konverzacije.

Bivalo je sve teže ignorisati nešto što nije moglo da se svrsta ni u reči, ni u misao. Ne samo zato što nije razumevao, već zbog tog ravnomernog, u istim vremenskim intervalima, ponavljanja. Nije uspeo da odbroji razmak između njih, toliko ga je ometalo, toliko mu smetalo...

Sada mu je bilo dosta. A beše mu i žao da mu zagonetka nerešena izmakne, jer, zazvučalo je kao da je bilo poslednji put. Nije valjda kasno da odgonetne odakle i od koga je stigla?

Vreme je...

- Pa, dobro, - pomisli, odlučan u tome da reši enigmu - Vreme je, za šta?

***

- I ovaj je izdahnuo. Dodaj mi još jedan čaršav.