Ljuljuškao se na lakim talasima okeana kojeg je on jedini gospodar bio.
Mesecima je boravio u svom kosmosu, siguran. U početku je verovao, da osim ove tamne, ljubičaste dubine, ničeg drugog nema. Da je jedini postojeći svet upravo taj, njemu poklonjen. Zvuci su bili ućutkani, potresi ublaženi, svi vansvemirski tragovi obrisani mekotom do njegovih čula.

Pokreti su mu bivali olakšani toplinom koju je beskraj, samo za njega, zračio. Ušuškan nemerljivom sigurnošću, prostirao se po njemu koliko je želeo i mogao, a mogao je sve.
Dok, jednog sunčevog dana, nije dotakao kraj svoga puta.
Kraj beše mek, nežan, blizak, ali - krajan.

- Hoću napolje! Pustite me napolje!
Pustite me sad, odmah, ili ću...!!!

- Evo ga! Još jedan zvezdani dečak!
Obradova se babica i srdačno ga
pljesnu po rozikastom dupetu.

















Zakmeča odmah, kako je i pretio.