Vreme, čuj vreme, život sam proveo letevši.

I sada da mi neko, makar to bio i Nadzvezdani, oduzme krila! Šta on, takav, zna o slobodnom letu!? Ceo vek plovio je u svojim sigurnim, kompjuterizovanim ptičurinama, bez iole mozga u glavi, srca u grudima! I taj, takav, daje neopozivu naredbu da se meni, prvom Zvezdo-Letaču, oduzmu krila! Ma, hajde!

Da li je nekad osetio divlje fijuke vetra tuđinskih planeta, okusio pretnje ustalasanih, crvenih okeana pod sobom, bivao zaslepljen plamenim odrazima na nebu, zaglušen nerazumljivim pesmama koje obavijaju slobodna, predana krila, mameći ih nadole, nagore, smirenju?
Je li ikad osetio kiselkasto-slane ukuse koji prodiru kroz zaštitne oklope, razjedajući ih, zajedno sa dušom pravoga letača? Da li je ikada dopustio da ga ponese nemar pred nedozvoljenim sunovratom, ka široko otvorenoj kapiji izazova?

Jeste li ikad zamislio sebe nerazdvojnim, neprekidnim lancem slobode pri usponu, padu, bespovratu, poželevši da ga pokida?

Nije. Zato, neka ćuti, zaveka. Ne dam svoja krila.