Bezimeni stihovi iz bezimene pesmarice bezimenog pesnika, bejahu ispušteni u trenutku prepoznavanja na njeno krilo. Učiniše joj se, u tom kratkom trenu, dok je pod treperavim,
45-to vatnim svetlom sijalice prebrojavala zgrčene, ispisane redove, pravim, nedozvanim otelotvorenjem njenih osećanja.

Vratiše je u lutanje obeleženo detinjstvo, čudima dobrih vilenjaka sačuvano devojčenje, vradžbinama ćudljivih veštaca protkano življenje. Milostivo joj, bezimeni redovi, povlađivaše da nije usamljeni utopnik u odabiru samoće. Utehom, kroz reč protkanom, rekoše joj da je lutanju kraj, čudima i ćudima ugašen sjaj. Da nema šta više da bude, jer sve što je trebalo, desilo se, samo ona to nije prepoznala, jer bila je mlada, jer bila je sama, jer sama je to, po rođenju, odabrala.

I da nije ni lutanje, ni čudo, ni ćud, to što sada, drhtavim kolenima pridržava bezimene stihove da se ne prospu pred metlicom čistilišta, za komplikovano sakupljenje grehova.
Već da na prostu gomilicu sakupi sve mrvice svog života, u ravnomernu kupu poslaže lepo i ružno koje je na ravne časti delila, neodvojivost dobra i zla koje je bunilo, a ipak je jednako, kroz godine budilo. Da sakupi u grudu sva uzimanja i davanja, sve neozbiljnosti i budalasanja, sve svoje sitne misli i velika nadanja, da se lakše pokupe, jer takav je red, kada red dođe da se pred sobom ispovedi.

I da se, napokon, pokrsti. Nazvavši se bezimenom. Jer drugog imena za takav život, bog nemade.