Vidiš, ni imenom tvojim ne počinjem pismo. Ne, nije iz ljutnje. Na tebe se nikad naljutiti neću. Samo, ne znam kako osloviti tebe, a da me mala slovca ne odaju. Jer, kada tvoje ime izgovaram, plamti mi duša a telo uzdrhti. I zato, ostaviću pismo bez naslova, da me ne omete u onom što ti moram kazati. Ćutao sam dugo.

Znaš i sama, zborasmo onomad, da čovek grešan može razno biti. I kada zlo, pa i dobro misli. A moje su misli sve tešnje i tešnje. Pritišću lagano i plaše me jako. Jer govore ono što ne smeju reći.

Grešan sam ti mnogo. Prijateljstvo naše prodao sam jadno. Pustio sam sile da me proburaze. I čađave cigane da sviraju glasno. Ludak, mesto večnog, odabrao tren.

Ne, nisam to hteo. Ponela me tuga. I sama si rekla, smej'o sam se tada, da ličim ti na tužnog pajaca. Koji samo boje vesele nosi, a u sebi jed, gorčinu sakriva. Tako, tužan više nisam, ali grešan jesam. Mnogo.

One noći, kada sneg je pao, kada su konji projahali stazom, prošla si sa mužem. Videla me nisi ispod starog mosta. On tebi nešto na uho šaptaše. A ti? Smejala se glasno, zabacivši glavu, pod fenjerom videh odsjaj tvoje kose.

A ja? Ja izvadih kartu iz promrzle duše. Kockati se počeh. Sa ulogom bednim koji niko neće.
I evo ga ovde, na dnu ovog pisma.

Moja ljubav.