Zima je stigla naglo, neželjena, omražena. Nosila je na svojim snegovima glad, studen i strah.

Šćućurili su se po ušuškanim uglovima pećine. Svi, celo pleme.

Zalihe hrane behu dovoljne da prežive ledeno godišnje doba. Vatra je plamtela u ognjištu, u centralnom delu skrovišta. Muškarci bejahu prekriveni životinjskim kožama a žene i deca umotani u topla krzna.
U surovu hladnoću koja je vladala svetom niko nije mogao ni smeo.

Prolazili su dani, nedelje, meseci. Zima se oduži. Nikada nije toliko potrajala. Hrana beše na izmaku, vatra jenjavala. Sve je mirisalo na belilo, lednost,
na kraj.

Vođa uze kožu, nategnu je preko kamene, ispražnjene posude za vodu. Probuši je po ivicama i zabi klinove kroz nju u smrznuto tle. Dohvati štapinu i iz sve snage udari po koži. Sav očaj i gnev sabi u zamah ruke i stušti u taj udarac.

Odjeknu zvuk odbijajući se o stenu i kamen. Odluta hodnicima u dubinu zemlje i vrati se, kao kristalni eho. Svi muškarci slediše primer. Napraviše sebi bubnjeve. Nakon prvih izliva besa koje kože izdržaše, stadoše da prate jedan drugog.

Žene ustadoše i počeše da se kreću u ritmu. Sa decom u naručju, sa bebama na dojkama, u utrobama. Igrali su dugo. Plesali do besvesti...
do proleća.

Iz drugih pećina niko nije izašao. Ostali su jedini oni.

Pleme Igrača.