Samo naslućujem razloge zbog kojih se sa kišom u meni rađa seta. Ne smeta mi. Rekla bih pre, da je od onih osećanja, dobrodošlih da se premosti onespokojavajuća praznina.
Bez kiše, i dalje bih lutala po lavirintu trnovitih ružičnjaka, ogrnuta teškim plavetnilom dalekog neba. Ne znajući kuda hodim, nemajući cilja.

Ovako, sa prvim batom kapi po prozoru budim se zbunjena. Nema nagonske potrebe da sunčevim zracima zlatim svoja traganja. Ni snega nema da se izgovaram kako, eto, uprtiti
ne mogu svoje staze. I tako, kišni dan postaje moj jedini iskreni prijatelj, jer se ne lažemo,
ni dan, ni ja.

U takva jutra ne slušam i ne čujem ništa osim srebrnastog dobovanja. Olakšavajuća su, kao kada, nakon dugog trpljenja, odete zubaru da vam bolan zub izvadi, pa onda, samo utrnuto mesto osećate. Umrtvljeni minulim pulsiranjem u slepoočnici.

U takve dane lenstvujem, nalazeći za to svu potporu u sivim oblacima koja su me zaklonila od sopstvenih napetih iščekivanja i tuđih napornih očekivanja. Ne snebivajući se, drugujem sama sa sobom, uz ujednačen zvuk rominjanja, zaštićena sigurnom, gustom zavesom s nebesa.

U takve večeri iskrim sa vatrom iz kamina, tuleći crveno pogledom na mokro staklo.

U takve noći ležem, zahvalna nebu za miran dan.