Zavolela ga je jednog savršeno pogrešnog dana. Toliko pogrešnog, da je to bila poslednja stvar koju je poželela da joj se dogodi. Srećom, nije se njoj desila u toj meri koliko njemu.
On je bio sasvim običan čovek, u masi muškaraca među kojima se kretala, teško prepoznatljiv. Znate one muškarce koje postavite između dve lepe žene i pomislite: Koja je njegova sestra? Ili su obe?

Viđali su se, doduše i ranije, na nekim žurkama. Jednom su čak i igrali, drugi put su razmenili par običnih rečenica i to je bilo sve. Nije znala ništa o njemu. Nije ni poželela da sazna. Glas mu je uvek bio nadjačan muzikom, te su samo obostranom vikom komunicirali. Tada, drugi put.

Treći put kada ga je videla, bio je dan. Pogrešan, onaj s početka. Šetala je svog psa daleko od gradske vreve, odvela sebe umesto njega na uzici, na reku. Bila je umorna, neispavana, plačljiva. Bez razloga koji plutaju po površini. Po mulju koji se nataložio nije imala snage da rovari. Umesto toga, psu je bacala štap, daleko, još dalje. A pseto je veselo dotrčavalo, uporno joj vraćajući komad duše koji je od sebe odbacivala. "Glupi, verni pasu!" pomislila je
i zavitlala štapinu poslednji put.

Nije propratila put ni pad odbačenog predmeta. Kada je začula lavež, podigla je umornu glavu i ugledala njega. Prepoznala ga je u daljini, po smušenim pokretima dok je podizao štap i, okrenuvši joj leđa, bacio ga, tamo negde. Psa je pomazio, sa njim krenuo ka njoj i smejao se očima. Ćuteći je zagrlio, zaljuljao u naručju i odveo... niz reku.

I tog pogrešnog dana, pukom greškom, samo zbog osmeha, od piona je postao kralj.