Ugledala ga je na prozoru dok su napolju vejale pahulje, belele pejzaž koji se otvarao, udaljen svetlosnim godinama od njenog sveta. Samoću je prigrabila umorna od svih samotnih druženja. Sopstvene misli su joj donele osećaj slobode; kada bi joj dosadile, mogla je lako, snovima da ih rastera. Ipak, ponekad, u smrzlim noćima, sanjala je muškarca koji joj je u zagrljaju odćutavao ljubav. Dolazio bi tiho, kradomice se ušunjavši u dane i noći poređane
na nisku prolaznosti.

I evo ga sada, ovde, na njenom prozoru. Nije znala da li ga je ikada stvarnog poželela. Činilo se da to nije važno, da sve što želi ima u skrivenim žmurenjima sa njim. Kad, eto ga pred njom, došao sa snegom, jasnog pogleda i osmeha. Kroz injem prošaranu sliku naslutila je reči koje joj je došaptao. Bio je kao što ga se iz nejasnog snoviđenja sećala. U igri senci koje su treperile u sumraku, videla je ruke pružene ka njoj. I prišla mu, pružila mu usne za poljubac.

Topli dah je dotakao staklo. Dodir sa ledom nije ni osetila.
A šara na prozoru se lagano otapala, vukla trag za sobom, pratila isti put koji je njena suza na obrazu ostavljala.