U moj život.

A mislio sam, strepeo, želeo, nadao se... da će nestati, da će mi samo nebo pomoći da se Ona izgubi, da prhne, da nestane zauvek iz mojih iluzija.

Vratila se kada sam dobio i izgubio svaku nadu. Kada sam se potpuno predao vrtlogu besmisla, očaja i htenja. Pokaja i nemanja. Tugovanja i olakšanja. Moleći se poslušno Predanju. Zavaravajući se da sam slobodan...

Vratila se na vreme. 
Da razumem koliko mi je nedostajala i lažljivo me mamila prekorom kako je na mene mislila kupajući se u modrim vodama neistraženih, tuđih dubina. Kako je o meni sanjala zakopavajući svoje telo u vreline peščanih, mrskih žala. Da shvatim kako je umesto divljih uboda četinara maštala o stidljivom dodiru moje seni na svojim nagim grudima. Da prihvatim ponuđeno ništa. Da protumačim bezrečje i rastumačim zaludnost bledih nonsensa lakoće što je nije bilo. Dugo.

Vratila se na vreme. Da ja odem.