We know the sound of two hands clapping.
But what is the sound of one hand clapping?

 

Ne govore. Govor su im damari koji osećaju Ritam. 
Bez pokreta, jer pokreti su u njima, u Ritmu. 
Bez pogleda. Jer pogled im je obojen iza zatvorenih kapaka, Ritmom koji ih prožima. Jednako. 
Bez dodira. Jer dodir je svemir kroz koji plove... u Ritmu. Jedno ka drugom, u Ritmu.
Ne maštaju o telu koje im je na dohvat, spremno, pred njima. Spremnost nije podatnost. Spremnost je Ritam. Koji su osluhnuli.
Ne sanjaju o prodiranju. Jer prožeti su Ritmom. Do srži. Do neodola. Do bola.
Ne budalasaju im misli u kretnjama Praiskona. Jer to znaju i oni uskraćeni za Ritam.
Ne pružaju ruke jedno ka drugom jer prsti, misli, udovi, tela su im isprepletani. U Ritmu.
Ne teže za posedovanjem. Jer zajedno su zaposednuti istim težnjama, istim osećanjima, istim htenjima. Istim Ritmom.

Ne žude za rečju, pogledom, dodirom, pokretom, posedovanjem, 
jer su spoznali 

The Sound of One Hand Clapping.