Novobeogradski paviljoni nisu samo petospratnice i parkovi koji ih spajaju. Sagrađeni su u posleratnoj (II Svetski, da ne bude zabune, posle svih novijih "nevođenih" ratova) Jugoslaviji, kako bi koncentrisale mnoštvo doseljenika iz raznih udaljenih krajeva zemlje. Predviđeni da budu pretežno radničko naselje, morali su da sačekaju nove generacije da se tu rode i stasaju, kako bi se iz seljačke čiste krvi iscedilo nešto polovično. Ni ruralno, ni urbano. Jedna anegdota je išla od ulaza do ulaza, tih dalekih 50tih, 60tih:

Novi stanari su se uselili na 4. sprat. Muž na poslu, kako i dolikuje lepo vaspitanom  proleteru, a žena domaćica, sprema ručak. Već drugog dana po useljenju, pojavi se kod komšinice, sprat niže. Kada je ova upita šta joj treba, odgovori:
- Došla sam po svoj krompir.
- Kakav crni tvoj krompir u mom stanu?
- Opran. Stavila sam ga da se opere, u onaj veliki beli lonac, i pustila vodu. Ode dole, znači da je kod tebe.

Naravno da je ovo karikaturalno predstavljeno stanovništvo novog dela Beograda kondenz sarkazma i netrpeljivosti starosedeoca. I naravno da tu nisu živeli isključivo dođoši ili primitivci, mada ih je, ruku na srce, bilo lakše definisati tako, na gomili, nego one, tu i tamo raštrkane po starom Beogradu ili Zemunu.

Taj antagonizam se diskretno provukao i ugnjezdio i u glavama novih generacija. Pomalo divlji, kao prava deca geta, stalno su bili u sukobu što sa Zemuncima, što sa decom s one strane mosta. Roditelji po ceo dan na poslu, bore se za svoje mesto pod tek oslobođenim suncem najnovije Jugoslavije, a deca kao deca, šta će - nego da izgrade sopstvene, sigurne svetove zaštićene od roditeljskih posttraumatskih posledica ratnih godina.

Novi Beograd je u to vreme, gledano s Brankovog mosta, bio: bara, pesak, trska; bara, pesak, bambus; bara, pesak, lokvanj... da bi se na kraju tog močvarnog puta autobusom broj 16 (poslednja stanica, zna se), čovek iskrcao u velelepan soc-realizam. Paviljoni su se zvali 13,20,18... nikada ih sve nisam izbrojala. A iza poslednjih paviljona, koji su, logično, bili 1,2,3,4,5,6,7,8, čuvajući ih od prodora panonske civilizacije, nadvila se Bežanijska Kosa.
Brdo, kako smo je mi zvali.

A na Brdu, osim jednog starog zdanja pretvorenog u starački dom, jednog obdaništa u samom podnožju u koje smo odlagani kada roditelji pođu na posao, par tajanstvenih, drvetima skrivenih kuća i... bunkeri.