A, ne može to tek tako, s neba pa u rebra - priča o čudnom čoveku.

Jer, taj čovek je zaista i postojao. I to baš iza vrata ovog ulaza na kome vidite da sedim, te iste godine kada sam i napisala priču o njemu. Tako i pogledajte ovu sliku. Ja sam na njoj samo ukrasni aranžman, a u prvom planu je taj ulaz i čovek koji je živeo iza tih vrata.
Tada nisam ni bila svesna kako se neke stvari neosetno provuku
i uvuku u naše živote, da ne primetimo. Tek, u neočekivanom trenutku se uzvrpolje, uzjogune, pa isplove iz dubina nesvesnog.
I to u personifikovanom obliku slike, reči, skulpture, projekta, mosta...


Bio je to čudan čovek.
Još kao dete razlikovao se od ostale dece. Izdvajao se, u školskom dvorištu, stvarajući neosvojiv zid ćutanja. I činilo se da do njega ne dopiru veseli usklici i graja. Ostajao je nepristupačan životu oko njega, ili je život, iz nekih razloga bio nedostupan njemu.

Nikada se ničim posebnim nije isticao. I kada bi ljudi pokušavali da ga protumače, kao što to obično čine, njega bi svrstavali u one "prosečne". Dakle, ubrajao se u "prosečnu decu", kasnije u "prosečne ljude". Nije bio ni ružan ni lep, ni glup, a nije delovao ni prepametno. Ponašao se po strani u odnosu na okolne događaje, skoro nezainteresovano.

Ipak, nešto ga je činilo izuzetnim. Možda baš ta njegova upadljiva jednostavnost, smirenost i staloženost uvek. Samo mu je pogled bio neukrotiv. Lutao je neuhvatljivo, tražio, upijao, i opet iznova počinjao to naizgled besciljno nalaženje ničega.

Nekome bi se mogao učiniti poetom, zaokupljenim življenjem u samo njemu poznatom svetu. Ali, on to nije bio. Mogao je podsetiti na zanesenjaka opsednutog višim idejama. Ali, on to nije mogao biti.

Živeo je taj jednostavan čovek i sam slučaj je hteo da postane inženjer. S obzirom na urođenu pedantnost, to je postigao bez većih problema. Zaposlio se. Bila je to jedna, ni dobra ni loša građevinska kuća. Dakle, prosečna.

Nije se izmenio. I dalje je živeo ne menjajući navike. Stvarao je. Njegov prvi uspeh nepravedno je pripao starijem kolegi. Bio je to most. Ali čak ni ovaj nije premostio ponor između njega i sveta.

Usledio je projekat za projektom. I dalje je njegovo ime ostalo tajna, on je i dalje bio jedan od stotinu, od hiljadu bezimenih radnika. Ako, on je srećan. Nije našao nit koja povezuje čoveka sa čovekom, ali je našao sebe. Bez buke, kao i sve u njegovom životu.

Godine su prolazile. Godine. Život. Našli su ga mrtvog u jednoiposobnom stanu koji je dobio za desetogodišnjicu rada u preduzeću. Umro je sam. Srce mu popustilo. Neobično, jer imao je tako sređen i miran život. Baš je to bio čudan čovek.