Pop - to je bio lik! Svi nastavnici u osnovnim školama su tada, ne brojeći retke izuzetke, po pravilu bili mrgudne, zlohude i nazovi umne, a u stvari "Ne prilazi! Ujedam!" face. Valjda su mislili da je neophodno da budu seriously ozbiljni tipovi koji vidljivo nose svo breme ovog sveta na svojim plećima, pa da tako, na kvarno, zarade autoritet. Ne kažem, prolazili su oni većma, ali kod nas "sa ćoška" - ne da prođu! Doduše, ni mi kod njih. Ali, to je bajata tema, jedna od onih zbog kojih se nikada nisam pokajala. 

Pop je bio nastavnik fizičkog. To je bilo najmanje što je mogao da uradi. Pre toga je bio beogradski ulični bokser, pa sportski bokser, a pre svega toga stari, u to vreme još uvek, krišom, tu i tamo pominjani, sada već odavno zaboravljeni - pravi beogradski mangup.

Učio nas je: da postanemo ljudi, da budemo ljudi, da ostanemo ljudi.

Puštao nas je da bežimo sa njegovih časova. Znajući da duvanimo odmah iza ćoška škole, ostavljao šlihtare da trapavo pikaju loptu, pa dolazio nama, da posreduje i presuđuje u međuškolskim obračunima i tučama (koje niko nije ni mogao da spreči, ma koliku zvezdu na čelu nosio); govorio nam kako da udarimo, a da pobednici ostanemo i nikome ozbiljno zlo ne nanesemo; teško se mirio sa tim da devojčice mlate dečake, ali muški prihvatao nove trendove, i pokazivao nam kako palac pokriva pesnicu, da se ne polomi; bolje cigarete nam kupovao, od alkohola iz "Venca" nas neglupo, argumentovano odvajao; gardove, štiteći nas, a znajući da neko mora da obere zelen bostan, pokazivao; moju prvu čeonu zakrpu na njegovom krilu doktor je ušio - bez ijedne prosute reči, bez suze, stisnutih zuba, jer: "Ako živiš i braniš se kao čovek - niko te ne pita žensko li si."

U intermecu, između tih vanrednih časova pušenja, tabanja i ostalih manguparija, uspevao je od nas da napravi najveći oslonac u rukometnoj reprezentaciji osnovnih škola.

Ovo nije neka glupava web rehabilitacija. Ne!
Ovo je Pop - bokser. I nastavnik Popović.