U osnovnoj školi je bilo dosadno, sve do sedmog razreda. Što će reći da sam do tada, ako izuzmemo pušenje na odmorima, bila više-manje dobra.
U tom sedmom razredu desile su se razne, zanimljive stvari. Videla sam Sutjesku i Tjentište!

Ceo razred na ekskurziji. Svi dečaci, osim Save i mene čuče. Savu i dalje često viđam na njegovim predstavama u Beogradskom dramskom.

Moja omražena nastavnica se lako uočava: u gornjem levom uglu stoji između dve šlihtare, mrgudna je, mrzovoljna, namrštena, a nije od sunca.

Ja sam obeležena, i ne samo strelicom. Stvarno ne znam zašto me razredna nije volela: ja u normalnoj frajerskoj pozi, a u frajerskoj kožnoj jakni mi je pakla "Drine" bez filtera i novi špil karata za poker.
I šibice za razne potpale...

...zatim sam dobila novu razrednu iz matematike, koja nije mogla očima da me vidi. Pošto su osećanja bila obostrana, to je rezultiralo mojim padanjem na popravni ispit iz tog predmeta, a kulminiralo njenim pokušajem da me na njemu i obori. Ali ja ne bih bila ja da nisam na mišiće dobila i komisiju i ocenu 5!

...no, da nije sve bilo tako crno, govori i činjenica da mi je ostala nepromenjena Vera Dimitrijević, profesorka tadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika. Tako mi se tog, sedmog razreda, desila i nagrada na Gradskom takmičenju iz literarnih radova. Najviše zahvaljujući profesorki Veri, koja je neverovatnim strpljenjem i taktom, u meni odbranila, odnegovala i zauvek sačuvala ljubav prema rečima. Ostala je jedna od najvažnijih osoba u mom životu.

Ono što je taj rad, osim dve knjige i diplome doneo, tek je za zapisivanje:
Pet godina kasnije, taj isti tekst je Caci, Biljani i meni postao propusnica za ulazak na fakultete, jer smo ga sve tri samo prepisale na prijemnim ispitima. Ispunio je oštre kriterijume tri različita fakulteta. Zamislite! Rad jedne klinke iz sedmog razreda osnovne škole! Univerzitetski je, nema šta. Zaslužio je da ga i ovde, prepišem.

 Čudan čovek...