Od malena sam osećala odbojnost prema svemu što se ticalo politike i njoj srodnih radnji. Niko me nije izričito vaspitavao da je se klonim, ali sve mislim da su to ipak "traume" iz detinjstva.

Rasla sam u porodici u kojoj je moja majka, zbog meni tada besmislenih, političkih razloga, provela pet godina kao zatočenik, uz oca koji je nakon revolucionarne Drugo-svetsko-ratne revolucije ostao siroma, izgubivši predratnu fabriku, kuću, sve. Uz baku i deku, doseljenike iz Pešte koji su sav kapital, rad i znanje uložili u njima novu zemlju i grad Zemun. Koji su pre onog rata u alatničarskoj fabrici, opremljenoj u to vreme najsavremenijim mašinama, među kojima je najveći broj moj deda, Josip, projektovao i patentirao, pa taj dar nasledio njegov stariji sin, Ištvan-baći, pa moj otac, jopet Josip. Od svih njih, baka Ilonka se do svoje smrti nije oporavila - posle svih poniženja i za dlaku izbegnutog linča kordunaških, ličkih, prokletijskih dođoša, ostala je zauvek u svom svetu religije i knjige. Glavu je podizala samo kada bi trapavim srpskim meni pričala predivne biblijske legende, a ja otvorenih ustiju i naćuljenih ušiju slušala, sve dok mama ne dođe s posla, jer su one bile "opasne" pa stoga zabranjene, jer "doušnici" su svuda oko nas. Iako nikada, pa ni sada nisam pričljiva, nisam lako podnosila začepljivanje usta iz glupih, političkih razloga.

Otprilike tako se formirala moja politička svest. Naravno, ovakvo stanje je, kao kod većine adolescenata proizvelo kontra efekat. Lajala sam na sva usta. Matori su vrlo brzo shvatili da moraju šaputavo nejasno da pričaju o određenim stvarima, kako se ja ne bih već sutradan, na prvom pismenom iz srpskog rastrubila o nepravdama, gladnim, jadnim, emotivno obogaljenim ljudima u našoj zemlji sreće i blagostanja. No, baku nisu mogli da sklone, pa sam ja tu crpla inspiraciju. I opet, eto srpkinje Vere, koja cepa moje pismene zadatke pred celim odeljenjem, upisujući petice k'o vrata za literalne parts of it, ali pozivajući roditelje da me "urazume" i "obuzdaju". Mama je posle dve takve prozivke odustala, kako bi sačuvala zdrav razum, a tata je povukao deblji kraj i dugo, dugo, vadio fleke. Posle njegovih edukativnih, taktično obrazlažućih razloga zašto tako nešto ne smem javno da iskazujem i da To ne smem da činim, ja bih zglajzala napolje, istog momenta zaboravljajući šta mi je govorio. Sada mi je žao, rado bih da se setim njegovih reči. Od svega, jedino pamtim blagost u njegovom glasu. Možda je i to dosta. Možda je to jedino i imalo smisla.

Sa mamom mi je bilo lako, varničasto i eksplozivno. Ona meni: ne smeš, ne možeš, ne bilo čega što radim vraćalo joj se kao bumerang u mojoj kvarnoj (pravog potencijalnog perv-političara) replici: A šta si ti radila, mislila, smela?! Nije bilo pobednika, nije bilo gubitnika. Samo besmislena borba.

Tata je bio diplomata. Dokle god su mi omiljene igračke bile stege, šrafovi, neidentifikovani mašinski crteži u njegovim uljem podmazanim fijokama, bilo je sve OK. Posle, novobeogradske građevine su uzele svoj danak i izmakle nam tlo pod nogama. Ipak, ostao je budimpeštansko-zemunski kavaljer do kraja.