Kada sam rešila da štampam knjigu, fabula nije predstavljala nikakav problem. Tekstovi još manje; već su boravili na mom sajtu i trebalo ih je samo tehnički uobličiti, korigovati (ju, koliko grešaka, sve su još tu, da se proveriti, jer sajt je ostao originale grešan) i pustiti u štampu.

U početku sam imala preambiciozne ideje da pravim malu slikovnicu od knjige, pa da uz svaku SF/FS razglednicu priložim sliku ili odgovarajuću pozadinu, misleći da to može da se izvede sa postojećim fotkama sa sajta i rezolucijom od 72 dpi-ja. E, ne može. Rezolucija koja je potrebna za pristojan otisak u štampi mora da iznosi makar 225 dpi-ja, osim ukoliko ne želite da imate knjigu sa obojenim mrljama ili flekama. Mogućnost da dođem do istih ili sličnih ilustracija, koje bi se poklapale sa tom idejom, bila je svedena na nemoguće. A ni same vinjetice, koje bi trpele manji broj piksela, nisam videla kao pravo rešenje.

To saznanje me je znatno usporilo. A to znači da mi je i sama ideja oko izdavanja knjige splasnula.

Kada sam se napokon uozbiljila i za desetak dana sela i prelomila knjigu, ostalo je do tada netaknuto pitanje naslovne stranice. Naslov me je najviše izmaltretirao, i, iskreno, ni sada nisam zadovoljna njime. Ali, kada sam već sve odradila, bilo mi je glupo da ostavim knjigu bez naslova (mada, imala sam ideju :), pa sam udenula šarenu lažu koja je manje asocijacija na film "Moj život u ružičastom", a još manje na bilo šta drugo. Prosto, Zoran Modli, moj domaćin koji se ni u šta ne meša, osim u sve ostalo, u startu je to  nazvao "Violetinim ljubičastim svetom", a na taj se, očito pitak naslov, primili i drugi ljudi, koji su izgleda i dalje ubeđeni da je ljubičast. Pa ja, ko velim, da ne kvarim.

Koliko sam sam naslov prenebregla, to nisam mogla da učinim i sa koricama. Mislila sam: ako je već naziv knjige za mene bezimen i bezličan, moram da ga oslikam, da ga definišem, kako bih rođenu knjigu, ako je ugledam nakon par godina, prepoznala.

Prvi propali pokušaj bio je sa mojim omiljenim slikarom, Dalijem. Razočara me čovek! Osim par slonova na vitkim nogama i kafanskim stolom usred pustinje, ništa se nije uklapalo u moj smisao. Žena sa telom od fijoka je čak i za mene bila suviše morbidna. Alal mu kačamak na crnome mraku!

Potom mi se odvio film. Setila sam se jedne fantastične izložbe crno-belih fotografija iz davnih 80tih, na kojoj je dominirala retka koloritna slika afričke devojčice, kako drži u naručju bolesno dete. Srećom, našla sam tadašnji katalog i lice sa maramom koje je poput lika anđela. Photoshop je učinio svoje, izbrisavši dete, ali ostavivši izraz koji nisam bez razloga čuvala u sećanju sve ove godine.

Kvadrant, smešten u donjem uglu, ispod te zabrađene lepote i neveštog pokušaja sakrivene tuge bio je najdobrodošliji pojam proticanja vremena, pomirenja sa kosmičkim pravilima koji su daleko od bilo kog ljudskog pokušaja tumačenja prolaznosti. Satnice su mi bile malo da izrazim to što sam našla u ovoj slici.

Kompas po sred zna se šta je. Kao i svaki kompas, samo što sam odabrala jedan iz 18-tog veka. Rustično izgubljen je manje bolan od  izgubljenih, savremenih navigacijskih sistema.

Hijeroglifi. Ništa do oslikana misao na pergamentu. Mislim da je to i dalje najlepše pismo. 

E, sad, šta je starije, simbolična letilica ili maska Inka? Aviončić koji to nije, je mojih photoshopovskih ruku delo. A simboliše letelecu, samo dok ne dođete do drugog dela knjige, gde mu uz srcoliki gray-scale dodatak dajem ulogu jednog drugog simbola.

Maska Inka. Svi koji su je videli u preview izdanju, govorili su da je sjajna, ali da ruži kompletnu sliku, da je zadržim, ali ipak bacim postrance, na poslednju stranu, u zapećak. Sad više ni sama ne znam da li je to inat iz mene govorio, ili nešto drugo. Najlakše obrazloženje, koje su hteli - ne hteli morali da prihvate je da sam anđeo koja se krije iza ružne maske.

Nećete valjda i vi u to da poverujete?