ODGOVORI ZA INFORMATIČKO DOBA
 
 
     
 
Lični stav
 
 
Piše: Violeta Ivković
 
Otima li Internet besmrtnost bogovima

Umreženi svet Interneta omogućio je – doduše, zasad samo virtuelno –
da se tehnološki iole pismeno biće preobrati u dugovečnu ličnost

Ser Artur Klark, pisac i pronalazač, često se vraćao na zamisao o pre­baci­vanju i pohranjivanju ljudskog uma u računar. Jednom prilikom, u osvrtu na budućnost u intervjuu televiziji BBC, Klark je rekao: „Kada njihova tela počnu da propadaju, prebacite im misli tako da postanu besmrtni. Jednostavno ih sačuvajte na kompakt disku i uklju­čite ih!“ Ne zna se da li je mislio na milijardu današnjih korisnika Interneta, ali kao da ga je čitav svet čuo.

Izgleda da je prvobitna namena globalne Mreže da poveže svet napravila pun krug. Stidljivu filantropsku ponudu da se ljudi pomoću tehnologije lakše i bolje razumeju, čovek je razu­meo na jedini mogući način – da sebi obezbedi dugovečnost. Do pojave Interneta, tokom cele istorije čovečanstva, nije bilo moguće istovremeno biti prisutan i vidljiv svugde, a opet, samo na jednom mestu – računarskom monitoru.

Neprobirljivi Internet

Dosadašnji čuvari trajnih vrednosti donedavno su bili oličeni u opipljivim dobrima: slikama, knjigama i sličnim artefaktima. Da li je Internet na putu da ostvari vekovnu ljudsku težnju da se, ovoga puta pomoću zaostavštine pohranjene u digitalnom prostoru, nadživi nestanak s ovoga sveta? Ako ne vrednošću budućeg nasleđa, koji korisnici svakodnevno podnose digitalnom bogu, ono svakako njihovom brojnošću.

Uobičajeni podsetnici na dragocene relikvije povukli su se u hermetizovane prostore nedostupne čulima. Danas malo koje umetničko delo možemo da vidimo u muzeju ili javnosti dostupnom prostoru. Ono što nam je ponuđeno, u skladu s vekom u kome živimo, jesu dvodimenzionalni obrisi remek-dela na Internetu i digitalizovane replike nekadašnjeg majstorstva.

Internet i nije izbirljivi kicoš. Virtuelno nebo je postalo središte u kom da­nas živi šestina ljudi ove planete. Ono obiluje umotvorinama brojnih korisnika i njihovim tekstovima, knjigama, pismima, fotografijama, slikama, Web dnevnicima, Power Point prezentacijama i Web stranicama, kućnim filmovima i glasovnim porukama. Za svega nekoliko decenija postojanja, Internet je postao sveopšti panel za svačije biografije, profile, avatare i pseudonime, za raznorodne misli i stavove, vrednije i manje vredne umetničke pokušaje.

Poriv da na omeđenom i sigurnom prostoru odloži i sačuva dragocenosti, prati čoveka i na Internetu. On se na Mreži kući tako što postavlja ličnu Web prezentaciju, piše Internet dnevnik ili otvara profil na Facebooku, Workbooku ili Hatebooku. Ali koliki je, zapravo, životni vek u virtuelnom svetu?

Zamrznuti u vremenu

O posećenosti naše Web lokacije govori nam broj posetilaca. Koliko im je ona zanimljiva možemo da pratimo u diskusionim grupama, na forumima i putem elektronske prepiske. Sve što otkucamo na tastaturi živi dugo, čak i ono što bismo poželeli da nikada nismo rekli ili uradili. Šta se, međutim, zbiva s našim prisustvom na Internetu kada umremo?

Podaci s ma koje mrežne prezentacije ili Web dnevnika zavise od trajnosti servera. „Hardverski“ deo Interneta, sastavljen od metala, plastike i silicijuma, predviđen je da traje stotinama godina. Za „blogspot“ se veruje da mu trajnost obezbeđuje to što pripada Googleu, dok je osnova društvene mreže na Facebooku utemeljena toliko čvrsto da i korisnik koji sâm obriše svoj profil ostaje vidljiv na Mreži. Menja se dizajn, ali podaci ostaju – barem onoliko dugo koliko će potrajati kompanije koje su pokrenule najposećenije Web lokacije.

S druge strane, naša Web prezentacija neće poživeti dugo posle nas. Većina davalaca Internet usluga naplaćuje vremenski ograničenu zakupninu, tako da će deo našeg kiberprostora „živeti“ samo do isteka uplate i ni dana duže. S nama umiru naša prezentacija, e-adresa, lozinka i sve što smo postavili na Web stranice.

Ne postoje Internet domaćini koji bi iz pijeteta ostavili u životu ičiju ličnu Web prezentaciju. Istina, nacionalne arhive nekih zemalja se staraju o pojedinim Web lokacijama, ali one su usredsređene na očuvanje kulturne baštine, nipošto na privatni imetak na Mreži. Ako bi se potomcima i omogućilo da vide šta je svojevremeno njihov predak postavljao na Web stranice, neizvesno je hoće li budući pretraživači to moći da prikažu.

Možda bi bilo lakše kada bismo besmrtnost na Internetu shvatili kao svojevrsnu reciklažu kreacija, u kojoj bi, uz malo sreće i dara, naš potomak nastavio tamo gde smo stali – i u tom smislu nas i spominjao.

A to i nije rđava pogodba.

     
  april 2009.