I pre Fejsbuka bio je Fejsbuk. Samo što to nismo znali dok mu Cukerberg nije nadenuo ime i najvećoj dnevnoj sobi na svetu promenio tapete. Zidovi su joj postali ružičasti, a bilo bi lepše da su plavi...

O ukusima, međutim, ne vredi raspravljati. Sve ako je neko i sumnjao, sad više nema spora – Fejsbuk jeste najveća društvena mreža na Internetu. A kako društvenim mrežama u stvarnom svetu i tako preti urušavanje, veliki su izgledi da će Fejsbuk uskoro postati i vodeći vid druženja i društvene zabave.

Ovo ipak nije jedina nevolja. Mladima računari sve više služe samo kako bi se uključili na stranice Fejsbuka i odatle posmatrali svet. Više je uzroka dovelo do toga, čak i ako se zanemare, od upotrebe već izlizane, istine o sveopštom otuđenju. Školstvo i kućno obrazovanje zakazuju, ne uspevajući da održe korak sa savremenim tehnologijama i njihovim nusproizvodima. Digitalizuju se muzika, filmovi i knjige, umesto rečnika koristi se Guglov prevodilac, a vest traje onoliko koliko postoji na Internetu. Zabluda je, pak, misliti da je sve počelo pošto su iz upotrebe izašli leksikoni i enciklopedije. Zašto bi se i prebiralo po njima kad zastarevaju, a i ko će da lovi svaki podatak po bezbrojnim stranama Intereneta, ako već svega ima na Fejsbuku?

Da li je zato Mark Cukerberg utrostručio bogatstvo (premašivši i Stiva Džobsa), dok je istovremeno Džimi Vejls, osnivač Vikipedije, prinuđen da od korisnika enciklopedije na Mreži traži novac, ne bi li tako podržali rad najveće zbirke ljudskog znanja na svetu? Malo je verovatno. Ideja studenta sa Harvarda da osmisli društvenu stranicu namenjenu prijateljima za druženje, dopisivanje i razmenu slika bila je načelno dobra. Baš kao što je to i Vikipedijina slobodna razmena znanja (mada joj se najviše zamera upravo previše slobode u kreiranju tih stranica; uređuje ih ko god poželi, a time se povećava i mogućnost postavljanja netačnih podataka).

Po mišljenju sociologa, jedna od prednosti komunikacije preko Fejsbuka jeste što se tako lakše i brže rešavaju problemi, pre svega zahvaljujući „zakonu slabih veza”. Već sam naziv govori da je priroda prijateljstava koja se ostvare putem društvenih mreža u većini slučajeva površna. Bilo bi lepo, ali nažalost nije moguće, da imamo na desetine, a kamoli na stotine prijatelja. Ali kvantitet ponekad nadiđe kvalitet, pa takva poznanstva mogu imati i prednosti; ako nas zadesi muka i zatreba nam podrška, pronalaženje rešenja zaista je olakšano uz udesetostručeno brojčano stanje „prijatelja”. Što ih je više na Fejsbuku, tim bolje; neki od njih je lekar, drugi filolog, pa tako, na primer, nepoznata reč „partikula“, umesto tričavog jednog može da dobije bar dva značenja...

Nema razloga, takođe, da ne verujemo u to da je osnovna namera ljudi koji su na bilo koji način unapredili i koristili tehnologiju bila upravo širenje znanja, druženja i filantropije. Ali kao da je nešto u ostvarivanju tih ideja ili propušteno, ili samo od sebe krenulo naopako. Kao da se kritična masa entropije, protiveći se zakonima fizike, nekako sustiče na Internetu, i to baš na Fejsbuku. Kako smo uopšte od izlečivog Web sindroma stigli do Fb pandemije?

Možda je ključni razlog taj što više uz sebe nemamo nikog ko bi znao da nam pruži odgovore na pitanja. Nekada su se pokolenja oslanjala na „sveznajućeg“ člana porodice koji je bespogovorno važio za „živu enciklopediju“. A danas roditelji prvi, kada ih dete nešto upita, trče da na računaru provere sopstveno znanje. Prirodno je da će dete za koju godinu bolje od roditelja da se srodi sa Internetom, uvereno da se sve istine nalaze tamo. Slično se dešava i sa prijateljstvima; slobodnog vremena za prava druženja sve je manje, a tek ga nema za kreativna susretanja. Jasno je da za nastanak Internet/Fejsbuk „sveznalica“ nije krivac fizička, već entropija porodice i društvene organizacije. A stručnjaci kažu da se ona može sprečiti ili makar ublažiti stalnim pružanjem informacija.

I evo nas opet na početku. Internet je, sam po sebi, izvorište informacija. Gde su one (proverene ili neproverene), tu su i ljudi. A sociološki fenomen „svesti o ambijentu” (engl. ambient awareness) poznat je od ranije. Potreba za društvom stara je koliko i čovečanstvo jer nam ono pruža sigurnost i osećanje pripadnosti. Drugo je pitanje je li virtuelno druženje ono koje nam zaista treba i da li je prividna bliskost više od stvarne. Dok sami ne nađemo odgovor, ne verujmo baš boji digitalne sobe u kojoj živimo. Možda je bela...