ODGOVORI ZA INFORMATIČKO DOBA
 
 
     
 
 
 
 
Piše: Violeta Ivković
 
Tehnološko smeće

Ovogodišnji CeBit je ozeleneo u znaku IT ekologije. Tokom globalne akcije „Sat za planetu Zemlju“ izraelski ogranak Googlea je simbolično pocrneo. Svetski dan zdravlja je osvanuo pod sivilom klimatskih promena. Jesmo li mi pocrveneli?

Ne pljuj po podu! Ne bacaj otpatke! Ne gazi travu! Ni pretećim uzvicima ne uspevamo uvek da obezbedimo poštovanje ovih elementarnih pravila. Kako onda da shvatimo da tehnološku svest mora da prati i tehnološka savest?

Od kada se osamdesetih godina prošloga veka PC revolucija pokrenula u punom zamahu, proizvedene su miljarde računara i još više periferijskih uređaja. U poslednjih dvadesetak godina proizvedeno je na tone mobilnih telefona, ekrana, štampača, tastatura, miševa, zvučnika. Tehnologija je, uz sve dobre strane bez kojih više ne bismo mogli da zamislimo svakodnevnicu, postala dodatni izvor zagađenja čovekove sredine. Svake godine se u svetu sakupi između 20 i 50 miliona tona elektronskog otpada.

Tako se sada, pored nezaustavljivog zagađenja i efekata staklene bašte suočavamo i sa posledicama sve krcatijeg IT tržišta. Kako se desilo da se naša tvorevina usprotivila Asimovljevom prvom zakonu robotike i okrenula protiv svog stvaraoca, a davno usvojen Murov zakon dobio drugu, ne baš optimističnu dimenziju? Pored fabričkih dimnjaka, izduvnih gasova, spaljenih fosilnih đubriva i drugih brojnih neprijatelja ekologije, IT otpad je zauzeo visoko, i ni malo pohvalno mesto.

Tehnološki otrovi

Jedna tona računarskog otpada sadrži više zlata nego 17 tona zlatne rude. Jedna tona štampanih ploča ima 40 puta više bakra od njegove kovine. To su samo neki razlozi što se po brdima odbačenog tehnološkog smeća, nesvesna opasnosti, veru deca-sakupljači Kine, Nigerije, Indije… Znatno svesnijim, lokalnim ekonomijama zemalja u razvoju, od vitalnog značaja su upravo isporuke tehnološkog otpada koji im stiže iz razvijenog sveta.

Od dragocenih metala, međutim, u tehnološkom smeću ima mnogo više otrova. Teški metali, olovo, živa i kadmium su najčešće toksične supstance u računaru. Kad se nađu na deponiji, mašine koje su nekada bile nečiji novi računar ispuštaju sve te otrove u vazduh, zemlju i vodu. Računar se sastoji od elektronskih kola koja čine matičnu ploču, zatim od nekoliko manjih komponenata (video karta, RAM, modem) i mnogih drugih delova koji strujom napajaju  disk jedinice, čipove, ventilatore, itd. Većina elektronskih kola je najčešće zalemljena olovom. Koliko god svaki od tih lemova bio mali, kada se sve te komponente sklope u jedan računar, dobijaju se hiljade delova optočenih olovom. Sve njih povezuju kilogrami aluminijuma i plastike.

Najštetniji deo odbačenog računara svakako je ekran. Za zaštitu od radijacije kod CRT monitora koristi se olovo, a sam ekran, pored drugih štetnih hemikalija, sadrži i živu. TFT monitori zanemarljivo emituju radijaciju, pa kod njih nema ni potrebe za olovnom zaštitom, ali da bi radili i dalje im je potrebna živa.

Iako su olovne cevi za vodu odavno zamenjene bakarnim, pa je čak i kod olovaka i slikarskih boja u potpunosti izbačeno olovo, veće količine ovog opasnog metala i dalje truju čovekovu okolinu, naročito ako se izluče u zemlju. Iako današnji računari manje ugrožavaju svoje korisnike, najveća opasnost od zagađenja čovekove okoline se krije u procesu proizvodnje računara i njegovih delova. Primera radi, za metalizaciju rupa na štampanim pločama koriste se tečnosti napravljene od toliko opasnih hemikalija da se njihov otpad zakonski tretira kao nuklearni otpad. U proizvodnji je ipak vidljiv određeni napredak - računari su manji, i samim tim količine aluminijuma i plastike. Komponente su minijaturizovane i u proizvodnji se uveliko koriste reciklirani materijali. TFT monitori postaju sve pristupačniji, dok je Intel, čije se elektronske komponente nalaze u najvećem broju računara, eliminisao 95 procenata olova tokom proizvodnje procesora i čipova. Izgleda da nije zaboravljena teorija da je za pad Rimskog carstva odgovorno trovanje olovom, pa se prevencija negativnih posledica koje je izazvala tehnologija kreće u dobrom smeru.

Tehnološka savest

Prema podacima Džima Puketa, organizatora Basel Action Networka, u 2007. godini oko 500 miliona računara se našlo u kategoriji zastarele tehnologije, što je IT uvelo u kategoriju čvrstog otpada sa najbržim rastom. Tone tehnoloških uređaja se svakodnevno odbacuje i jedino pitanje je gde će završiti. Reciklaža računara je zasad najbolji način da zaštitimo sebe i okolinu. U pojedinim tehnološki razvijenijim zemljama, proizvođači otkupljuju stare uređaje i za njih pristojno plaćaju. Ako računar više ne može dovoljno brzo da izvrši neku komandu, to ne znači da je potpuno neupotrebljiv. Kompanija Hewlett-Packard je pokrenula Web lokaciju na kojoj se mogu pronaći informacije o otkupu starijih modela; i neki drugi proizvođači  rado otkupljuju stare računare od vlasnika i istovremeno im odobravaju kredite za kupovinu novih.

I pored toga, reklo bi se da mi, obični korisnici, malo šta možemo da uradimo. Naizgled bezbedni među svojim elektronskim čudima, donedavno nismo imali razloga da posumnjamo u njihovu svrsishodnost, a još manje da zbog njih budemo zabrinuti. Za početak, možda je dovoljno da promislimo šta da uradimo sa svojom zastarelom digitalnom imovinom, a da izbegnemo bacanje računara i prateće opreme. Računar se može i nadograditi, prodati i pokloniti.  

Iako se takvi postupci vredni hvale, naša planeta nema vremena da čeka. Ni bogaćenje zemalja, ni zakonska regulativa ne mogu da postignu ono što može čovek svojim ponašanjem. To ne bi smelo da bude toliko teško. Ako smo svoju svest uspeli brzo da prilagodimo tehnološkom razvoju, nije na odmet da još malo napora uložimo - u očuvanje nas samih.

     
  jun 2008.