Zoran Živković (http://zoranzivkovic.wordpress.com), jedan od najprevođenijih srpskih književnika i autor osamnaest proznih knjiga prevedenih na više od dvadeset jezika, priča o svom novom romanu, računarima i još ponečem

Mikro: “Da imejl nije baš tako počeo, svakako bih ga odmah obrisao. Dugo sam čuvao bezmalo svaku poruku, a na većinu i odgovarao, ali konačno sam se prizvao pameti.” Ovim rečima počinjete novu knjigu Pisac u najam. Čime je elektronska pošta zavredela da postane okvir radnje romana?

Zoran Živković: Time što je toliko ugrađena u život pisca da mu je čak i neprijatno da to prizna. Morao sam značajno da umerim svog junaka zato što bi delovao neuverljivo da sam ga načinio po vlastitom uzoru. Protagonista je tokom godina sakupio preko šest hiljada tri stotine e-poruka, dok ga je autor – verovali ili ne – čak desetostruko nadmašio u tom pogledu. Ni sam ne umem da objasnim šta je u pozadini ove očigledne manije. Sakupljačka strast? I to. Ali i nešto više, čini mi se. Mora biti nešto više. Budući da su jednostavne za arhiviranje, e-poruke su idealne da sačuvate minulo vreme. Nisam toliko tašt da mislim da bi moje minulo vreme još nekome moglo biti važno. Ali to i nije samo moje minulo vreme – ono pripada i množini od bezmalo pet hiljada ljudi s kojima sam se dopisivao elektronskim putem. Elektronska pošta uveliko nam olakšava traganje za izgubljenim vremenom s kojim se svi jednoga časa suočimo.

Mikro: Ne svrstavate se u žanrovskog pisca. Ko ste i kome su namenjeni vaši romani?

Zoran Živković: Kao pisac se ne svrstavam ni u šta. Kad se već nađem u neprilici da definišem sebe kao prozaistu, najradije kažem da sam pisac bez prefiksa – naprosto pisac. Smerni i ponizni neimar drevne i otmene umetnosti proze. Svestan sam da u ovoj definiciji ima previše prideva, ali bojim se da su svi neophodni...

Mikro: U vašim romanima junaci žive na rubu stvarnog i nadrealnog. Ima li sličnosti između fantastike u prozi i virtuelnosti Interneta?

Zoran Živković: Prostori virtuelnog su verovatno jedini autentični prostori fantastike na početku dvadeset prvog veka. Fantastiku virtuelnog možda je najteže dočarati zato što tu najmanje ima mesta za proizvoljnosti. Da biste bili uspešan demijurg u virtuelnom svetu, puko nesputano maštanje nipošto vam nije dovoljno. Fantastično je tu visoko disciplinovano, podložno pravilima koja nisu očigledna, a često su i iznimno kontraintuitivna, uveliko nalik na ona koja vladaju u kvantnim svetovima. Ali za dobrog pisca to nipošto nije prepreka, već izazov.

Mikro: Vaša dela se izučavaju na univerzitetima s druge strane Atlantika. Gde ste u Srbiji?

Zoran Živković: Nemam razloga da se žalim na svoj položaj u Srbiji. Nije me zadesio usud da budem prorok svugde osim u svojoj kući. Nedavno je jednom doktorandu odobreno pisanje teze koja za predmet ima izučavanje mog proznog opusa. Beogradski univerzitet se tako pridružio nekim drugim u svetu. Uostalom, nema ni razloga da zaostaje, tim pre što i sâm odskora na njemu predajem. Uistinu uživam u radu sa studentima koji na Filološkom fakultetu pohađaju moj dvosemestralni kurs kreativnog pisanja.

Mikro: Da li biste se našli u neprilici bez računara?

Zoran Živković: Bio bih grdnoj neprilici, iskusio bih pravu zavisničku krizu. Teško mi je i da zamislim život bez računara. Provodim uz njega više vremena nego s ljudima. (Eto još jednog izvorišta romana Pisac u najam.) Nastojim, doduše, da od kompjutera dobijem ono najbolje. Ne krstarim zaludno po Internetu, imam tek mutnu predstavu o tome šta ja Facebook, ne igram nikakve igrice (osim ponekad šah). Ali zato se neumereno dopisujem...

Mikro: Gde da nađemo Pisca u najam?

Zoran Živković: U knjižarama. A ako to nije dovoljno, onda se otvaraju i druge mogućnosti, premda znam da vama lično nipošto nisu potrebne. Iznajmljivanje spisateljskih usluga postalo je unosan posao, naročito u SAD. Internet je pun ponuda raznih agencija i autora koji će, uz ne baš skromnu naknadu, napisati za vas šta god poželite. Pošto platite, vlasni ste da stavite svoje ime na delo čije ste autorstvo kupili – nije neophodno čak ni da ga pročitate. Meni to izgleda kao umetničko prostituisanje, čak i gore od klasičnog. Tamo samo privremeno iznajmljujete svoje telo, a ovde se zauvek lišavate tvorevine svog umetničkog intelekta. Ali niko se ne osvrće na ovakve nebitne obzire u čarobnom svetu liberalnog kapitalizma. Tamo je dopušteno i poželjno sve što donosi profit pa i prodaja vlastite duše. Šta mari ako ste postali bezdušni ukoliko ste se na račun toga obogatili. Ili proslavili...