ODGOVORI ZA INFORMATIČKO DOBA
Lični stav
Piše: Violeta Ivković
Spaliti posle čitanja

NAJNOVIJA ŠPIJUNSKA AFERA RAZOTKRILA JE SVOJE SAVREMENE NAČINE RADA: NOSIOCU PORUKE SE OBRIJE GLAVA, PA SE NA NJU ISTETOVIRA PORUKA KOJU SAKRIJE NOVOIZRASLA KOSA.

Sredinom leta odjeknula je vest da je u Americi uhapšeno deset ruskih špijuna. Pažnju javnosti nije naročito dotaklo to što su oni osumnjičeni da su dobavljali informacije za rusku službu priznali krivicu, te doživotno proterani iz SAD. U doba visoke špijunaže (nije samo tehnologija visoka), ovo i nije neka novost, ali je neuobičajeno da su je do detalja obelodanili, pa još udarili na sva zvona, kao da je reč o, recimo, novom proizvodu kompanije Apple.

Mada bi neki voleli, u tekstu se nećemo baviti najpoznatijom špijunkom iz ove priče, Anom Čepmen. Podsetićemo samo da se po liku ruske Mate Hari 21. veka već uveliko prave lutke (u toplesu i s pištoljem u ruci), da joj je ponuđeno da se slika za „Plejboj“, kao i uloga u pornografskom filmu. Do zaključenja ovog broja nije „procurela“ vest da se po njenom uzoru pravi video-igrica, ali ne sumnjamo u poslovičnu efikasnost računarskog sveta. Zabava je, dakle, trajala nekoliko nedelja, dok se strane u sukobu, (premda se sve vreme izričito naglašavalo kako su američko-ruski odnosi na zavidnom nivou), nisu ljudski dogovorile, pa platile jedna drugoj odštetu što novcem, što razmenom špijuna. Tako su se verovatno velike svote rubalja preselile u Ameriku, a dolara u Rusiju, sve uz dostave prekrojenih podataka iz džepova (ovo je figurativno, valjda su, u najgorem slučaju, preneti na fleš memorijama) dvostrukih, trostrukih i višestrukih agenata. Za ovo, doduše, nema dokaza, jer sve je to ipak posao bezbednosnih službi najvećih zemalja sveta.

Ono što nas više zanima, a što se tek uzgred spominjalo u izveštajima, jesu tehnike savremene špijunaže. O tome je bilo tek nešto reči, a sve su spominjale visoku tehnologiju. Tako je, na primer, jedna od udarnih vesti glasila kako su agenti bili u vezi sa „Moskovskim centrom“ pomoću bežične Internet mreže (sic!), odnosno da su razmenjivali podatke između prenosivih računara. Mreža je, kaže se, bila privatna, ali ju je američka služba razotkrila pomoću „dostupne alatke koja detektuje prisustvo bežične veze“. Pošto je ovakva informacija došla zvanično, od američke tajne službe, kako da se ne upitamo da li nas zaista smatraju tolikim magarcima? Pa šta je tu neobično, kada danas i srednjoškolci u đačkim klupama koriste prenosive računare? Sledstveno ovakvom tumačenju „visoke špijunaže“, svaki čitalac Mikra koji je razumeo makar trećinu tekstova u časopisu, mogao bi iz istih stopa da se delegira kao vrhunski agent.

Zatim su, kao zenit tehnološkog dometa, dati primeri kako su špijuni prenosili poruke odašiljanjem slika pretvorenih u računarski kôd. Radilo se o „ubacivanju najmanje važnog bita“ – UNVB (engl. Least Significant Bits, LSB). Evo i objašnjenja, za osnovce koji još ne znaju da je svaka fotografija niz podataka: kada se poruke na njoj obeleže binarnim kôdom, takva određena mesta na slici promene se za svega četiri piksela, pa nisu vidljiva golim okom. Naravno, naći će ih onaj ko zna gde da traži, kao u bilo kom kriptogramskom pismu. Međutim, ono što nije rečeno, jeste da je UNVB još u području teorijskog izučavanja, jer bilo koja operacija na slici može da upropasti kôd, odnosno šifru. Drugim rečima, kako se ne bi oštetila poruka, takva fotografija trebalo bi da se preda na kompakt disku ili fleš memoriji, dok bi i samo njeno slanje elektronskom poštom moglo da je uništi. Ovakav prenos tajnih poruka poredi se sa steganografijom, koja je poznata još iz antičkog doba. Za razliku od kriptografije u kojoj se do čitljive poruke dolazi dešifrovanjem poruke (čiji je vid šifrovanja „provaljen“ još pred kraj Prvog svetskog rata), steganografija je špijunska disciplina koja se bavi skrivanjem poverljivih informacija u okviru drugih i svima dostupnih.

Tu negde, oni koji su pratili vesti o naj­novijoj špijunskoj aferi, već su osetili kako su im uši porasle do neslućenih razmera. Češkajući se između njih, setili su se da su bar nekoliko puta pročitali kako su proizvođači štampača odavno ugradili steganografske metode, ne bi li se omogućila identifikacija štampanih dokumenata, kao i da noviji laserski štampači tačno određuju razmak između redova.

U skladu sa ovakvom, primenjenom „visokom tehnologijom“, evo i male pomoći zainteresovanima za špijunsku karijeru: nula se sakriva uobičajenim razmakom, a jedinica malo većim, što je dovoljno da se proturi kratka binarna poruka.

Srećno!

septembar 2010.