afrika

 

"Bože, daj mi strpljenja da prihvatim nepromenljivo"

Uzela nas je u svoja nedra neočekivano, topla i vlažna, bez šaptaja.
Crna lepotica. 
A znali smo koliko je ljudi omađijala i zaveka napravila svojim sužnjima. 
Zemlja robova.

 

Vetrovi Sahare nosili su nas dalje iza hamada. Suvih usana molismo za milost. I vetrovi nam rekoše: "Vaši će udovi biti mekani, vaše ruke bele. Stupićete odeveni među smerne."
I gle! Presrete nas crni soko, ukaza na put do Delte.

Pogrešismo. Napismo se vode s Nila. 
Videsmo Keopsa kako sedi, sa zatvorenom šakom, okrunjenom glavom i nalepljenom bradom za ceremoniju; uz njega ženu vitku i crvenu, ukrašenu draguljima, s profilom. Nebo iznad njih bilo je modro kao i voda. Hram i Mastabu čuvala je Sfinga. Visoko uzdignute glave, pogleda uprtog u sunce, uronjena u svetlost pustinje, bremenita ljudskim izrazom seđaše mirno. Bejahu vezani uz najstrožiji kanon zgusnutosti i statičnosti za vekove i naše duše.
Dadoše nam papirus. I na njemu reči koje teku i nacrtan put.

Zemlja razlučena od neba

Udari bubnjeva. Gipka ženska tela polako se otvaraju u oblik školjke. Izdižu se lagano kako bi ovladale svetom. Oko njih stoje zveri i ljudi ukrućeni u magičnim pokretima.
Zeleno i crno nisu boje. Boje su koža leoparda i naga leđa muškarca. Ibis i dečiji plač su boje. Šum vodopada i vrisak majmuna su boja. Ovde je miris obojen. I teško nebo koje nam se sručilo na oganj.
Ovde ritam i čula nisu asketizam i veličanje telesnog. Mit i život nisu ritual i žrtva.
Bogovima se ovde ne podižu hramovi. Ovde je prašuma hram a zemlja raj.

Ovde Bog jeste.