INFORMATOR JUKLO/Jugoslovensko udruženje kabinsko-letačkog osoblja,
Septembar 2001.

Intervju sa Anom Modli, članom Udruženja, trenutno STW u kompaniji "Emirates Airlines"

U oktobru prošle godine, u hotelu "Interkontinental" održan je izbor stw za kompaniju Emirates Airlines, na koji se prijavilo 68 naših devojaka među kojima je bila i Ana Modli. Zahvaljujući svom odličnom znanju engleskog jezika, predhodnom iskustvu u letenju u kompaniji "Prince Air" i dobro odrađenim testovima, Ana je bila jedna od četiri devojke koje su imale sreću i bile pozvane da dođu u Dubai i započnu svoju profesionalnu karijeru, ovoga puta, u jednoj od najboljih kompanija sveta za avio saobraćaj, "Emirates Airlines". Dolazeći na odmor, posle pet meseci provedenih u kompaniji, Ana nam priča...

JUKLO: Posle pet meseci provedenih u kompaniji sigurno je da ima puno stvari koje nam možeš ispričati. Ali, za poćetak, krenimo od tvog odlaska za Dubai i prvim utiscima po dolasku?

ANA: Putovala sam preko Pariza gde su su mi se pridružili jedan mladić iz Tunisa i šest devojaka iz Francuske. Bila sam puna pozitivne treme i mnoštvo pitanja mi se vrzmalo po glavi. Šta me sve čeka tamo, u zemlji tako različitoj po kulturi, običajima, klimi, arhitekturi od moje? Sleteli smo u Dubai oko ponoći i tu su nas sačekali ljudi iz Emirates Airlinesa zaduženi za smeštaj novopridošlih članova. Apartmani u koje su nas smestili nalaze se malo izvan samog centra grada i opremljeni su svim neophodnim pokućstvom za prvo vreme našeg života u gradu, a zatekli smo i pun frižider hrane, što nas je sve obradovalo i iznenadilo.

JUKLO: Kako izgleda uniforma koju ste dobili i od čega se sastoji?

ANA: Naša uniforma, kao običnih stw, je bež boje, perserska je teget boje sa belom ešarpom, crvenom tokom i crvenim ili bež cipelama. Dobili smo po dva para pantalona, dva para suknji, isto toliko sakoa, šest belih bluza, četiri taborda (kecelje), džemper, mantil, jednu torbicu za lićnu upotrebu i jednu kabinsku torbu. Uniformu je kreirao čuveni modni kreator Pako Raban.

JUKLO: Čuli smo da kurs koji ste tamo pohađale traje pet nedjelja. Kako je izgledao sam početak obuke u centru?

ANA: Da, tačno je da obuka traje pet nedjelja, bez obzira da li ste predhodno završili kurs u svojoj matičnoj zemlji ili ne. U prvoj nedelji kursa upoznavali smo se sa kompanijom (tzv. introduction week), njenom istorijom, dosadašnjim uspesima, planovima za budućnost, standardima po kojima se radi, vodili su nas i do training centra i pokazali gde će se odvijati obuka. Govorili su nam i o samim Emiratima, njihovoj istoriji, religiji i običajima zemlje u kojoj ćemo boraviti duže vreme. Predavači su bili ljudi iz training centra, vrlo ljubazni i nasmejani. Odmah su nas podelili u dve grupe po 14 devojaka i mladiča, koje su bile raspoređene tako da pohađaju nastavu u prepodnevnoj i popodnevnoj smeni. Kurs je počeo u narednih sedam dana. Prve dve nedelje imali smo obuku na temu "Safety and emergency procedures". Dobili smo udžbenik koji sadrži detaljan opis svih tipova aviona na kojima ćemo leteti, plus priručnik o bezbednosti i mogućim incidentima, koji nosimo sa sobom na svaki let. Takođe se svi upoznajemo i sa aerodinamikom aviona.

JUKLO: Kako je vršeno ispitivanje i ocenjivanje na kraju prvog dela obuke?

ANA: Redovno smo, nakon usmenog predavanja, sledećeg dana polagali pismene testove. Letenje, praktičnu obuku i, na kraju, ocenjivanje, imali smo na avionima tipa Boeing 777 i Airbus 330, gde nas upoznaju sa mehanikom i elektronikom aviona, kabinom i opremom za slučaj opasnosti, emergency izlazima i ostalom.

JUKLO: Mnogo se priča o tome da Emirati imaju najsavremeniji simulator za praktičnu obuku u avionu - kaži nam nešto više o njemu...

ANA: Mogu reći da je simulator zaista poslednja reč moderne tehnologije u svetu. Poseduju dva simulatora, za oba tipa aviona: B-777 i Airbus-330, a u training centru se radi na svakom posebno. Izgledaju kao skraćena verzija aviona po kome su napravljeni. Na njima se simuliraju požari u avionu, turbulencija, dekompresija, lom nosnog točka, sletanje na vodenu površinu... Bilo je naporno, ali i vrlo uzbudljivo, naročito izlaženje iz aviona u emergency situaciji - preko "slajdova", u bazen napunjen hladnom vodom, kako bi bila što uverljivija akcija "spašavanja".
U toku rada na simulatoru imali smo praktično ocenjivanje, gde su treneri beležili utiske o kandidatima. Provera se sastoji od toga kako se snalazimo u opasnim situacijama, da li imamo autoritet i samokontrolu, da li smo pribrani, organizovani, imamo li samopouzdanja...
Ja sam se u svemu dobro snalazila, osim, možda, na samom početku, jer nisam dovoljno glasna po prirodi, pa mi je "autoritet" bio malo slabiji. Kasnije sam se oslobodila, pa je i "autoritet" bio na visini.

JUKLO: Kako je izgledao trening prve pomoći, tzv. First Aid?

ANA: Trening Prve pomoći je trajao pet dana i mogu reći da je bio vrlo intenzivan i naporan. Učili smo kako se daje veštačko disanje, kako se izvodi SPR (masaža srca), a takođe I porođaj u avionu. Puštali su nam filmove o avionskim nesrećama i šta se radi u tim situacijama sa putnicima kojima je neophodna prva pomoć. Učili smo kako se koriste defibliratori u slučaju infarkta, pumpice za asmatičare, pokazivali lekove koje smemo da dajemo u slučaju napada, upotrebu gelova za opekotine, zavoja... Vežbanja se izvode na lutki koja simulira razne zdravstvene komplikacije. Ona je opremljena indikatorima koji nam pokazuju kako i na koji način se vrši SPR ili veštacko disanje i signalizira moguće greške ukoliko se pogrešno daje prva pomoć. Tako sam tačno mogla da odredim tačku gde se masira srce i kojom jačinom i brzinom to treba raditi i bila sigurana u pravilnost postupka. Inače, iz kokpita u avionu imamo i medicinsku vezu preko satelita, koji je u stalnoj vezi sa doktorima u SAD, a oni nam direktno govore šta da radimo u slučaju ozbiljnih nesreća u toku leta.

JUKLO: Ovo što si nam do sada ispričala zvuči vrlo impresivno. A sad malo da nam ispričaš kako izgleda obuka za putnički servis u Emiratima, koji su inače poznati po tome…

ANA: Da, sve nagrade koje su do sada dobili zaslužili su zahvaljujuci izvanrednom servisu. Obuka traje dve nedelje i takodje se odvija na simulatorima. Vežba se serviranje hrane, pića (hladnog i toplog), posluživanje putnika. Imamo i simulaciju raznih neprijatnih situacija koje mogu da nas zadese sa nezadovoljnim i agresivnim putnicima, slučajeve gde su porodice rastavljene, nemirne dece, panike koju izaziva strah od letenja, kako komunicirati sa putnicima koji ne znaju engleski i kako koristiti "govor telom". Takođe, u avionu postoje razna tehnička pomagala kao što su fax, telefon, televizor, video, pa treba savladati i upotrebu istih. Akcenat se stavlja na ljubaznost i osmeh pre svega, na šarm i komunikativnost, kako bi se putnici što prijatnije i opuštenije osećali u avionu tokom leta.

JUKLO: Gruming je obavezan deo obuke, zar ne?

ANA: Imali smo jedan dan obuke gruminga, a tu su dolazili profesionalni kozmetičari, frizeri i šminkeri i davali nam savete kako da se šminkamo, koje boje da koristimo, govorili su nam o nezi lica, kose, tela, ruku. Imali smo mali kurs hodanja u avionu, da naučimo da se što elegantnije krećemo u skučenom prostoru.

JUKLO: Obuka se već bližila kraju, kako je izgledala dodela diploma?

ANA: Obuka je trajala pet nedelja i po završetku kursa imali smo dodelu diploma u svečanoj sali, u kojoj su se okupili svi glavni direktori kompanije i poželeli nam dobrodošlicu u firmu. Svaka grupa je imala zadatak da izvede mali i kratki program po izboru, kako bi se predstavili kao tim. Na kraju tog našeg programa imali smo bogatu zakusku sa arapskim specijalitetima. Glavni ključ uspeha i politika firme je osmeh, dobro raspoloženje, pozitivan stav i tolerancija. Zato su najbolji.

JUKLO: Obzirom da si ti već ranije imala iskustva i radila kao stw u Prine Air-u, kako je izgledao tvoj prvi let za Emirates Airlines i gde si sve letela za ovo kratko vreme?

ANA: Imala sam prvi let 17. aprila 2001. za Islamabad (Pakistan). Let je, s povratkom, trajao tri i po sata. Prva tri leta predstavljamo samo dodatnu posadu, tzv. supi-flights, a zadatak nam je da gledamo ostale šta rade. Posle toga imali smo tri operativna leta, gde smo i sami radili. Za četiri meseca, koliko sam u kompaniji, letela sam za Keniju, Južnu Afriku, Singapur, Melburn, Bankok, Šri Lanku, Englesku i Nemačku, smene sa noćenjem i kraći letovi do Egipta, Pakistana, Indije i Saudi Arabije. Izuzetno sam zadovoljna dosadašnjim letenjem i tretmanom u kompaniji.

JUKLO: I za kraj, kaži nam kako ti se čini sam grad Dubai i šta bi poručila mladim devojkama i mladićima ukoliko bi se opredelili za ovaj poziv i rad u Emiratima?

ANA: Dubai je moderan grad, moderne evropske arhitekture, sa primesama arapske kulture. Multinacionalan, otvoren, prepun fantastičnih hotela i peščanih plaža. Hrana je raznovrsna, restorani služe sve moguće kuhinje sveta, radnje i butici su puni kako nacionalnih obeležja, tako i svetskih marki i modnih trendova za svačiji ukus i džep. Klima je odlična od oktobra do marta, ali preko leta su velike vrućine i vlažnost, pa se teže diše. Tamo se osećam kao građanin sveta i mogu samo preporučiti devojkama i mladićima da i oni u životu steknu ovakva pozitivna iskustva.

Zahvalili smo se Ani Modli, koja je našla vremena da nas obiđe u prostorijama Udruženja iako je bila na kratkom odmoru u Beogradu, na zanimljivom razgovoru, uz predlog da nas opet obavezno poseti kada sledeći put bude došla u rodni grad, sa nekom novom pričom…