Tri dana jahanja... 27. jun 2001.Cudno sedlo ima ovaj konj!

Dok su neki leškarili na moru, drugi su išli u, na primer, Johanesburg.

O Johanesburgu mogu reći jedno - hotel je FANTASTIČAN. Uredili su ga da izgleda kao kakva italijanska vila iz 19. veka. Jeste apsolutno veštačka sredina, ali je posao tako dobro urađen da čovek stvarno ima osećaj da je negde u Toskani.
Svetlo braon i oker boje, unutrašnjost puna ručnih radova, drvene zelene klupice, uljani portreti i pejzaži, detalji od kovanog gvožđa, cveće svuda. Okupano svetlošću.

Čak imaju i bazen u kome se brčkaju neke poveće zlatne i srebrne ribice, koji se onda nadovezuje na bazen u kome bi se brčkali mali i veliki ljudi da je samo bilo nešto toplije. Temperatura je bila oko 20 stepeni jer, eto, zima je pa se mraz nahvatao na površini vode. Vreme je zaista bilo predivno. Savršeno proleće za naše prilike. Svež vazduh, sunce greje ali kad dođe veče, onda je kao u Vevčanima - kući po duks pa ponovo napolje.
Nisam išla do centra grada jer niko nije bio zainterosavan, ali smo zato, naravno, obišli jedan tržni centar. A i to je bilo iskustvo samo po sebi. Šetamo se Ines i ja (Tunižanka, zajedno smo bile na kursu), tako po tržnjaku u potrazi za kakvim hranjivim materijama i naiđemo na jednu dobro opremljenu radnju. Kad ono! Baš tu ispred mene u velikom okruglom plehu stoji dobro poznata klopa s prikačenom nalepnicom na kojoj piše "bourek". Ni manje ni više. Burek!

I to tri vrste - sir, meso, spanać s fetom. Krenem da poskakujem od sreće i objašnjavam mojoj drugarici kako mi to stalno jedemo i kako se nisam omastila puna 4 meseca, kad devojka za kasom priupita "Odakle si ti?". Jedno slatko makedonsko devojče koje se pre pola godine preselilo u ove krajeve sa mužem i detetom. Nismo imale vremena za nesto dužu priču jer smo morale da žurimo da nam ne ode taxi.

Vidite, problem sa Johanesburgom je veliki broj kriminala. Molderov moto "ne veruj nikom" se ovde dobro isplati. Zato smo morali da ugovorimo taxi još u hotelu jer je bilo koji drugi vid transporta hazardan. I tako sam se vratila u sobi i pošteno naspavala. Dugačak let, bogami. Osam sati i nije da sam se odmarala usput.

Narednog dana smo otišle u jedan park za ptice koji je odmah do hotela i tu špartale nekoliko sati, odgledale mali šou s pernatim stvorenjcima. E to me je stvarno obradovalo! Davno nisam videla neke ljude koji sa toliko ljubavi rade svoj posao. Ovde se malo takvih ljudi sreće.
A u blizini je i veliki kompleks zvani Montecasino. Spolja izgleda kao tvrđava, a u unutra pravi mali grad. Italijanski. Stvarno moram nekog da pitam zašto su Južnoafrikanci toliko opsednuti Italijom. Znam da ima dosta Danaca, Portugalaca ali zašto baš Italija?
Uglavnom, to mesto je jedno od onih s veštačkom atmosferom. Sve je zatvoren prostor ali su ofarbali tavanicu kao plavo nebo, sa oblačićima rasutim naokolo a drugi deo, gde je kazino, je naravno u noćnom raspoloženju. Sa sve zvezdicama rasutim naokolo.

"Ulice" su pune radnji, kafića, restorana, čak ima i bioskop i malo pozorište. Izgubila sam nešto lokalnih renda na jednorukom džeku. Smešno, dok nisam znala kako se uopšte rukuje tom mašinom stalno sam dobijala, a onda, kad sam konačno prokljuvila čemu služi onih nekoliko dugmića, ode mast u propast.