Jao za London a za Afriku URA! 3. jun 2001.Sunsetno

Najzad, najzad, najzad!!

Čitav život sam htela da odem i vidim Afriku i eto, NAJZAD se to i ostvarilo! Nije da sam nešto posebno radila tamo, ali bilo mi je dovoljno da vidim tu zemlju i da li je stvarno onakva kako je prikazuju na malim, velikim i platnenim ekranima. I jeste! To je ono zbog čega mi ovaj mali izlet toliko znači. Nisam uspela ništa više da istražujem osim samog hotela (koji je odličan) i 200 metara oko njega. Ali sam zato iz busa na putu od i do aerodroma pohvatala male isečke lokalne atmosfere, iako nisam bila aktivni učesnik.

Let je bio iz tri lega, prvo Najrobi, onda Entebbe za 45 minuta pa ponovo u Najrobi. I baš je bilo iscrpljujuće. Ali su ljudi zato bili drugačiji od svih do sada. Nisu kao ovi istočni narodi koji su mahom usredsređeni samo na svoje potrebe i misle da su najvažniji u avionu, a nisu ni kao Evropljani da piju, piju i piju, jer je besplatno. Afrikanci, bar ovi iz Kenije, su vrlo druželjubivi i nasmejani, ali opet postoji nešto što mi ne dozvoljava da im verujem previše.
Izgledaju prepredeni. Možda nije istina, ne mogu da kažem jer nisam provela dovoljno vremena tamo. Možda zato što se svi bave trgovinom pa imaju urođeni cenkaroški duh za zaradu. Stvarno, nekoliko ljudi me je pitalo da donesem mobilne telefone, satove, sledeći put kad dođem. Od prodavaca na buvljaku do hotelskog osoblja. Svi su muvare. Šta bi bilo da sam malo više zašla u tu civilizaciju, ne smem ni da pomislim.

Kad su nasmejani izgledaju tako iskreni i pristupačni, kao da im je čitav život šora i šega. No, kad se uozbilje - vrag je oterao šalu. Zaista čudno kakve transformacije na licima može čovek da primeti.

A banane! Savršenstvo prirode. Manje su i dućkastije od ovih naših, ali su toliko ukusne da mi je bilo krivo što nisam uzela koje kilo za kuću. Probala sam i jednu drugu sortu, ružičaste banane koje su slađe od običnih. I neku voćku koja izgleda kao krupniji lešnik a ima ukus kao kakav sočni i vodenasti orah. A tek čokolada! Ima potpuno drugačiji ukus od svih do sada. Manje šećera, više neke arome koju stvarno ne mogu da opišem. Raj na zemlji, ta Kenija.

Priroda je očaravajuća. Propustila sam sunce na zahodu prvo veče. jer sam se preračunala u vremenu i bila sam tužna jer je nebo neverovatno. Sve što se vidi jeste nebo. Čitava zemlja ravna, samo ponegde štrči koje drvo ili viša zgrada. Kuće su uglavnom dvospratne. Ali zato sam pre poletanja uspela da vidim taj čuveni zalazak. Vrata aviona su bila otvorena jer je ketering još bio u toku i stajala sam tamo i divila se oblacima i crvenilu dok su ljudi oko mene gurali metalna kolica i kese sa đubretom.
Vrlo romantično, zar ne?