Raport o Londonu 30. maj 2001.

Jooooooo... Jaaaaaooo... Uuuuuu...
Nešto slično napisah i na razglednici ali stvarno - idi begaj. Taj grad je mentalno rastrojen.
U pozitivnom smislu.
Sviđa mi se, sviđa mi se, sviđa! Jel' sam rekla da mi se sviđa? Ono čega se ja sećam kad sam bila tamo pre tačno 10 godina (opa, zar već!) jeste da je bio tih, skoro napušten, nekako zatvoreno dostojanstven u svom sivilu i mokrim pločnicima. Ali sada!

Verovatno najvažniji faktor jeste da je bio lep i sunčan dan. A kako sam čula, tada se svi pomame. Da, kapetan je bio Nebojša Vukojčić, ni manje ni više. S njim sam i išla da se šetam okolo naokolo, niko drugi nije hteo da baza po gradu. Svi čuvaju te džeparce jer su jako dobri, 50-60 funti, a ne kao neki, je li, koji sve spiskaju. Ovaj put nisam na hranu, jer je Neša častio picom u italijanskom restoranu pored pozorišta na Pikadiliju gde je čitavo osoblje Made In Italia, odakle sam i marnula jednu slatku pepeljaricu uz njegovu podršku. Ali sam zato kupila dve dobre knjige i neke CD-e.
A da, i trešnje! Lepe, velike, sočne, slatke trešnje. Mmmm..  Nisam davno imala tako zabavan dan kao juće sa njim. On ima oko 40-tak godina, radi za Emirates vec 12 leta, a pošto je neko vreme živeo u Londonu imala sam savršenog vodiča. Prvi plan je bio da odemo u muzej, čemu sam se ja jako radovala. Ali onda je došlo do promene istog jer je dan bio suviše lep da se provede u zatvorenom. Što je bilo još bolje rešenje!

Hotel je, inače, odmah do aerodroma pa smo morali prvo busom do metroa a onda pravo na Covent Garden. I tu ti ja stadoh i pomislih ono što i pre rekoh - Joooj! Gužva, gomila ljudi šeta, trčkara, sedi i pije, muzika sa svih strana, žamor, vika, halabuka. ŠARENILO.
Zgrade, jao te zgrade u Londonu! Mora da postoji neka knjiga samo o njima. Tako su čudne, kao da su sve ustremljene na ulicu, žitelje grada i one koji su tu na neko duže vreme. Gutaju grad. Uglavnom, prvo što smo uradili poneti svom tom trkom i frkom jeste da smo - seli. I popili pivo na miru. I to češko, bogami. Plzensky Pils. I posmatrali svet.
Sve, stvarno sve i svako može da se vidi. Jedino što povezuje ljude jesu zvoncare. Svi ih nose. Onda smo ustali i krenuli u istraživanje. Napravili tek 20-tak koraka kad ono trg kod St. John ili Paul katedrale gde su neki ulični zabavljači imali šou. Neki sredovečni ispijeni bezdlaki Englez, sa suvim ustima i nenormalnom energijom, u nekom prljavom crnom odelu i beloj majci sa tregerima je animirao publiku time što odvoji troje njih i onda im daje neke zadatke. Kao u kakvom amaterskom pozorištu kada moraš da ponavljaš određene pokrete i vriske. Bilo je jako zabavno!
Onda zađosmo u neki sokak gde je svirao gudački sektet, 4 violine, čelo i kontrabas. I oni su imali neki svoj duhovit nastup, ali praćen klasičnom muzikom. I njima smo tapšali i dali koju funtu. Svi ti traže kintu u tom Londonu. Jeste da je stvarno zanimljivo i uveseljava ljude, al' što se grabe za lovu pa to ti je. Kao da svi žive od dobrotvornih donacija.

Onda smo se spustili do Traflgar skvera. Kad je puk'o pogled! Bum! Čitav trg okupiran. Klinci se brćkaju u fontani, roleri obučeni u neke uske outfite pravo iz 80-tih i to na onim starim rolšulama, dva sa dva točka. Turisti škljocaju, ili što je češće snimaju i digitalno beleže sve te trenutke sa odmora. Okolo nas ambasade, golubovi, dabl-dekeri i krekeri. A vetar pirka li pirka. Onda Piccadilly - svetleće reklame, rege bend na ćošku, pozorišta, bioskopi. Ah, kultura. Stvarno bih volela jednom da odem u London na malo duže vreme, da bar vidim taj Narodni muzej i mnoge druge, i odgledam koju predstavu, i ostanem tri sata u Virgin MegaStoru.

I uzmem još neku pepeljaricu.