7. avgust 2001: BOGAMI!Vidi! I Englezi imaju "kod Konja"!

Što se ponovne posete Londonu tiče, stvarno si u pravu: baš sam se osećala kao da nisam na stranom mestu. I jeste sve izgledalo poznato i manje napadno, što je čudno s obzirom na kratko vreme koje sam provela tamo prethodnog puta, a i sada. Doduše, ovo je bio let 003, sto ce reći da se tamo stiže predveče i odlazi sutradan u isto vreme, čime se dobija čitavo prepodne i rano popodne za špartanje po gradu. A bilo mi je baš prijatno! Najpre, zato što sam letela sa četvoro ljudi koje sam znala od ranije; svi su relativno novi, tako da nije bilo nikakvog gunđanja, zabušavanja i slično. Onda, Devrim je letela let 001, tako da je već bila u hotelu kada smo mi stigli, pa smo nas dve čitavo veče provele zajedno - išle do nekog paba na piće, pa u Mek na sladiš (sve je to u blizini hotela koji je kod aerodroma),
a onda se ispostavilo da su na letu 005 (Emirates imaju 4 leta dnevno za London!) dve Poljakinje, od kojih je jedna Orange (iliti Pomorandža), koja je redovni gost naše "kuće", jer je bila u istoj grupi sa Kejt i Džejn i maltene je četvrta cimerka. Tako sam imala odlično društvo za slobodno vreme!

Ono što je obeležilo ovaj let bila su deca.
Baš ih je bilo dosta, u oba smera, a neki će mi ostati u dugom sećanju, kako da se izrazim.
Prvo jedan petogodišnji dečak, mali Indus, koji je išao sa roditeljima na odmor u London - to je prvo dete koje mi je nacrtalo nešto i poklonilo crtež (avion, velika riba i predivan delfin), a još je i napisao "Anna, will you be my friend?" i dao svoju email adresu. Tako sad imam novog drugara! Stvarno mi je bilo drago. I dva mala brata, koji su odredili da budu piloti kad porastu (mlađi vođen primerom starijeg) i sve vreme gledali kroz prozor i vikali: "It's amazing! Vidi kako oblak ima senku!", pošto smo leteli negde iznad Crnog Mora, "Vidi kako je voda kao zaleđena!"

A onda u povratku, blesava engleska dečica, brat i sestra od 8 i 6 godina, koji nisu oka sklopili tokom čitavog leta! Nije mi jasno odakle im tolika energija, ali eto. Čim su ušli u avion bili su toliko ushićeni, željni da vide kokpit, tako da sam ih onda i odvela tamo, zajedno sa njihovom mamom. O svemu su se raspitivali : "Jesu li ovo vozači? A gde im je volan?" pa kad su videli sve instrumente, ja im objasnila za neke šta znače, a oni: "A jel' znaju koliko je sati?"
Slikala sam ih polaroidom i ta fotka je bila fantastična. Tako mi je krivo što nemam jednu za sebe, stavila sam im kape pilota, a oni krenuli da se kikoću k'o ludi i baš se to vidi, a u pozadini sedi kopilot. Onda smo i devojčicu slikali u našoj uniformi. Rekla mi je: "Znaš šta hoću da budem kad porastem?" "Šta hoćeš da budeš kad porasteš?" "Hoću da budem kao ti."
E, to mi se prvi put desilo u životu! Posle me je čitav let pratila, gde god ja, tu i ona, na kraju su ovi drugi iz posade krenuli malo da se i nerviraju, a neki su častili mamu šampanjcem, vinom, čokoladama i ostalim stvarima za razmazivanje putnika.

Vidite, stvarno mi je bilo zabavno. Ali sam umorna...! Strašno. Zato što čitavim putem od i do Londona čovek jedva nađe vremena da sedne, a kamoli da se malo duže odmori. Ali, tako je i bolje, vreme brže prodje (ukupno 14 sati i još malo više Boeingom 777).

Da, sada sam primetila da se mnogo opuštenije i sigurnije osećam u avionu, tako da mi nije bitno ko je u posadi dokle god mogu svoj posao da radim kako valja. Sutra letim za Damam, stvarno nije fer, trebalo bi da nam daju čitav dan odmora nakon ovakvog leta. Uopšte nije dovoljno vremena da se čovek oporavi. Al' ajde. Izrabljujte nas, kad ste takvi. Ma, bolje da dremnem nego da gunđam.