30. mart 2002.

Ana i Brajan Gorodetzky

 

"...I pored sve žurbe i trke da se spremimo na vreme - naravno da smo kasnili! Dejv, Brajanov drug sa faksa, je došao da nas pokupi u svom belom BMW-u koji je sam ukrasio. To je Jelenu i mene oduševilo! Mislile smo da ovde ne postoji taj običaj tako da smo bile totalno iznenađene. Još bolje je bilo kad smo seli u kola a Dejv je pustio pesmu Billyja Idola "White Wedding". Tako da smo sa otvorenim krovom i uz zvuke osamdesetih došli na Burnaby mountain, parkirali se i pošli u susret svima koji su se do tada okupili. E, prvo je morala da se završi papirologija. Upoznali smo se sa našim matičarem, Hugh Martin (simpatični čikica sa britanskim akcentom), i kada smo završili ispunjavanje dokumentacije spustili smo do parka koji se zove Playground of Gods (igralište bogova). To je deo parka gde su skulpture totemi inspirisani indijanskom kulturom koje je radio neki japanski umetnik. Postoji i kao neki mali podijum gde smo stali Jelena (koja je nosila moj kaput i najvažnije - prepoznajete li divni šal..? : )), Dejv, g-din Martin, i nas dvoje, a ostali su se prilično sramežljivo okupili oko nas.

Da se vratimo na priču! Počela je govorancija a ja se sve vreme smejuljila, ponekad kratko nasmejala ali kad je krenulo ozbiljno - nema više šale. Malo sam se i prepala, a bogami i Brajan.
Ne od straha nego što smo konačno ukapirali da ćemo stvarno da budemo - venčani! Tu sam se ja nešto malo i zaplakala.. a Brajan mi je rekao da je on bio na granici da to učini. Mene je nervoza uhvatila kada je krenulo ono "Ponovite za mnom" jer sam mislila da ću sigurno nešto pogrešno čuti i samim tim - pogrešno izgovoriti! Ali bilo je dobro. Smešno je bilo kad smo došli do prstenja: nismo uspeli da ih smanjimo na vreme, pa je Brajan koristio moj prsten (koji je tanji ali trenutno širi) a ja njegov (deblji ali opet suviše širok), tako da je matičar bio malo zbunjen kome ide koji. No, i to smo uspešno rešili i - ta daaam - postali muž i žena! E sad, još jedno iznenađenje dana je bilo to što je Kim, Dejvova devojka, donela i čašu umotanu u krpu tako da smo imali i mali jevrejski deo venčanja kada smo oboje zgazili taj paketić, a Dejv je viknuo "Mazatlov!". To mi je bilo super!

Ma sve vreme sam bila baš baš srećna! I Brajan isto! Ali, ne bih ja bila ja da se nisam bar malo "izblamirala". Posle ceremonije smo svi otišli do našeg stana, a pošto je mene uhvatila užasna euforija pomešana sa nervozom jer sam okružena ljudima koji ne znam tako dobro a, naravno, i sveprisutna nostalgija za kućom! Rezultat svega su bili moji ubrzani, povremeno nekontrolisani pokreti i kliberenje. Što je izazvalo još čudnije poglede od strane naših gostiju. Dobro, možda nije bilo baš tako strašno... bolje da ne znamo..."