17. novembar,  2001.
u gradu je koncert Hari Mata Hari

A ja tamo nisam. Tamo je moje srednje čedo, Sonja, na svom prvom koncertu. Ali to što ja nisam večeras tamo ne znači da nisam igrala klikere na vreme. U Beogradu je i ranije bivalo koncerata, oho-ho! A takvi su bili, da zaslužuju do sada najduži html na ovom sajtu.
Ready for scroll down?

Moje prve elektrotehničke budževine, da uz pomoć žica utaknutih u sve moguće pozadinske rupe na kućnom radiju dosegnem luksemburške ili londonske radio talase, još tada su dokazale da nisam bila talentovana za tehničke nauke. Smrt maminog kabla od pegle, isečenog u tu svrhu, samo je učinio da se ja derem kao magarac. Jer mama je zahvaljujući tom patentu otkrila novu korist od kabla - udri po dečijoj guzici!
U celoj našoj zgradi, sa četiri ulaza, na prste jedne ruke su se mogle izbrojati porodice sa gramofonom. Na sreću, muzika se slušala u prepodnevnim časovima, dok su roditelji na poslu. I to tako, što se na prozor podigne zvučnik, a volume točak obrne do daske, kako bi zvuk "bacao" do susednih paviljona. Znači, nisam bila baš potpuno uskraćena za preslušavanje novih ploča, ali mi uskoro to nije bilo dovoljno. Glasno. A ni želje slušalaca nisu mogle uvek da budu ravnopravno ispunjavane.
Kao veoma uporno derište, uspela sam od matorih da iskukam žarko željeni poklon za svoj trinaesti rođendan. Oni su se baš nameračili da mi kupe nove lakovane cipelice. A ja na kraju, tog 22. maja, dobih EI Niš gramofon, da ga ne skidam sa sebe. I sa roditeljskih nerava. I komšijskih živaca.
Čoveče! Stounsi nikad nisu tako zvučali i nikad više neće! Zašto Stounsi, "Ruby Tuesday" i "Gimme Shelter"? Zato što sam u početku imala samo ta dva singla, koja sam vrtela do besvesti. Pardon, do pretnje da će mi gramofon biti oduzet.

Te godine sam se prvi put u životu zarekla: svojoj budućoj deci nikada neću braniti da slušaju muziku ili da je (pre ću se ubiti) stišavaju!
Zavet pred samom sobom i dalje stoički ispunjavam.
Jedino što me deca nerviraju kada mi kažu da utišam muziku.
Uopšte se ne šalim, moj definitivni zaključak jeste - današnji klinci su jako nervozni, neurotični i sve im smeta, ponajviše muzika. Evo nekoliko mojih opservacija, pa recite sami:

Dogovor u našoj porodici, odvajkada glasi - sva muzika se sluša, bez ograničenja jačine zvuka ili doba dana, osim narodne.
Svako dete iz ove kuće može da napravi žurku kad god poželi, jedino se ne pušta - folk. Iz obzira prema uspomeni na oca, Ivana, a kako bih im i ja ostala u ružnom sećanju. Šta se dešava?
Pre nekoliko meseci najmlađe mi čedo, Maša, rešila da proslavi bratovljev odlazak u vojsku, i da napravi žur. I tako Maša pozva svoje 14-togodišnjake. Slušaju tehno - OK. Slušaju Tehno-trance - OK.
Slušaju Rep-a i Pop-a, ja već pomislim da ova deca ne znaju šta hoće, ali OK. I onda puste folkastični arlau. Diskretno pozovem Mašu u izbu u kojoj se skrivam od pogleda dečurlije i skrenem joj pažnju
na naš dogovor. Brizne u plač i kaže kako ću sve da joj pokvarim i kako joj niko više nikada neće doći na žurke. Kažem joj kako ne mogu da dozvolim tu muziku, ako ni zbog čega drugog, ono što me je blam od komšija. Ona se na to oraspoloži i kaže: "Super! Pa svi oni slušaju baš te stvari!"
Ja ustanem, zasučem rukava, odem u prostoriju zbivanja, utišam muziku i kažem deci: "Žao mi je, ali ova kuća je već više godina u žalosti i nema nameru to da menja. Molim vas, pustite nešto drugo." I oni to uvaže, pa me čak upitaju jesam li za Goa Trance ili Trance'n'House.
Ja se opredelim za kućnu varijantu.

Druga opservacija je nešto starijeg datuma. I samo je prepisana žalopojka od mene Zoranu. I to u dva navrata. Što govori o tome koliko me deca maltretiraju po pitanju muzike.
Moja žalopojka No.1:
"Slušam jedan poklončić, Van Morrisona, koga ne obožavam baš, baš, ali mi je baš legao sa laganim tempom i usnom harmonikom. Deca su odavno preko mog J.J.Cale-a i Peter Green-a presnimila Goa-u i Trance. I pored svih zabrana i pretnji odsecanjem ruku.
Ruke im ostale, to samo majka može da voli. Uz to, još mi puste po neku 'kratku" stvar od 9 minuta, da čujem. A na kaseti lepo piše - MOJE, ne pipaj!!! A ja, slušam minute, odbrojavam i savladavam se da ne bacam stvari po kući."
Žalopojka No.2:
"Dođu ponekad Miloševi drugari, novi DJ momci, i samo kupe LP-je, kupe, ono što sam nekad uz levo plućno krilo držala, sebičnije od bilo koje knjige. Uvek pomislim, nije greda, tako treba. I pustim. A srce mi se stegne. Fuj, sebični gade, pomislim sebi, a oni mi se, pride, ušlihtaju sa:
- Teta Violeta, vi ste i ovo slušali? Miloše, što ti je keva!!!"

Eto, tek kad napišeš shvatiš. Od prvog vraćanja stare devizne štednje kojom lažljivo preti najnovija vlada, oformiću Fond za zaštitu majki - rokerki!

Glasno slušanje muzike je nekad definitivno imalo svoje opravdanje. Psiho-fizičko značenje i smisao. Ima ga i danas.
Šta se dobijalo glasnim, preglasnim slušanjem muzike? Na taj način, mi, tadašnji klinci, otvarali smo ventile i oslobađali se visokog pritiska, da nas ne zaguši. Iz nas bi tako izletalo sve što je moglo da se izbaci iz unutrašnjih, duboko potisnutih muka i problema pubertetlija, raslim u nedefinisanom, polovičnom i faličnom okruženju kvazi ravnopravnosti. Sav nagomilan jed inkriminisanog deteta, sav bes prema neprijateljskoj okolini i baksuznim iskustvima bivao je apsorbovan kroz zvuk koji nam je u svojoj glasnosti utišavao misli. Jer, svaka individualnost beše zanemarena i anatemisana. Ko god se u to vreme po bilo čemu, makar i nabolje, izdvajao iz sivila opšte uniformnosti i šarade hipokrizije bivao je obeležen. I u kasnije izučavanim definicijama komunizma, ono sa čime se nikako nisam mirila bilo je izjednačavanje pojedinca sa masom. A možda je i danas tako, ali sada me baš briga.

Prava stvar, po mom mišljenju iz tih godina, kada nam se već uvalila i sektaška "Mahavishnu Orchestra" bila je da svako na svoj način doživljava muziku. I da ona zvuči isto samo na prvi zvuk, a sve ostalo što je čini lošom ili dobrom je naš doživljaj proistekao iz sopstvenog, unutrašnjeg raspoloženja i razumevanja.
Zoki, moj vršnjak, napravio je prve selfmade slušalice u kraju. Ja sam već imala Sonijeve. Sedimo danima i slušamo "Child in Time". Odvrnemo Deep Purple do daske. Oboje imamo po celih četrnaest, "zrelih" godina, i svako svoje sluške. I svoja doživljavanja. Već tada smo iz iskustva znali da su četrdesetogodišnjaci samo deca u naboranijoj koži. I nesrećnici koji nam šire virus od koga se valjalo odbraniti. Muzika je bila naš instikt. Naš put u survival. Kada dođe do AAAAAAAAaaaaaaaaaa!, dernjamo se do iznemoglosti, do obesvešćenja.

Od prvih, u novobeogradskoj Hali sportova, za koju poznavaoci zvuka i dalje tvrde da je najakustičnija hala u gradu, pa sve dok su kod nas dolazile grupe, volela sam koncerte.
Moja i meni bliske generacije imale su tu sreću da se od Istočnog bloka zemalja razlikujemo bar po tome što smo mogli da otputujemo, što su kod nas mogli da doputuju, pa smo se negde između i sretali sa svetom. I tako bili u stanju da ustanovimo širokogrudije repere od ovih koje današnji klinci imaju. Jedino što im je omogućavano, i kako su deset godina unazad generacije izrastale, bilo je ograničeno na pinkčasto obojen svet, tužnu bajku i još tužniju stvarnost. No, oni će već o tome sami jednog dana pisati.

Od svih tih koncerata, evo dva, na kojima sam bila sa mojim sinom. Najbolji su, kako god da okrenem, jer sam bila u najboljem društvu.
Prvi je bio '79., lako mi da pamtim, jer je Miloš bio u mom, do zuba velikom stomaku.
Hala Pionir i Eric Burdon. Wow! Miloš se, doduše, malo koprcao, a ja to protumačila kao da mu je tesno u mom stomaku i da bi da izađe, kako bi što bolje čuo i što više vid'o. Da li? Ne znam, nikad ga nisam pitala, ali za ovaj drugi koncert jesam.

Zagreb. Dinamov stadion. Miloš ima, ako se dobro sećam, četiri godine. U svakom slučaju, najmlađa je publika na prepunom, otvorenom prostoru. Ako ne pamtim koliko je Miloš imao tačno godina, pamtim strepnju hoće li kiša da padne, pa da se koncert odloži. A pretilo je nebo. I ipak se smilovalo.

Dire Straits. Prva stvar Trafalgar Road. Kod Sultana svinga neko nam dodaje dogled. Ne bilo kakav, već pravi. Nikada, ni pre ni posle nisam videla takav. Neko govori da je vojni. Eto, i vojska ponekad može dobrim da se pohvali. Teška srca se rastajem od pogleda, i za rastanak budim Miloša, koji je oduvek bio spavalica, pa i tu drema. Muzika ga uopšte ne remeti, a ja bih da vidi izbliza odakle dolazi zvuk. Učini mi dete, pogleda, pa ponovo legne na jastučak na mojim nogama, koji sam, specijalno za njega ponela iz Beograda.
Još pre početka koncerta, dok se narod gurao da zauzme što bolja mesta, ko god bi ugledao Miloša i mene, trudio se da nam pomogne i da nam načini prolaz. Neko nas je na tim ljudskim talasima i odveo na stranu koju su svi pokušavali da dosegnu. A na kraju na istim talasima i izveo sa stadiona.
U toku koncerta neko mi dodaje zapaljenu cigaretu marihuane. Nasmešim se, pokažem na usnulo dete u mom krilu i izvinjavajući se slegnem ramenima. Taj neko se brže-bolje pokaje zbog nepromišljenog postupka i počne rukama i nogama da oduvava, odmahuje dim koji se širio ka Miloševom usnulom licu, iskreno zabrinut. Da li mi je tada trebalo nešto više od toga? Ama, baš ništa.

Evo Sonje. Odoh da mi ispriča kako se na koncertu provela dok sam ja o njemu pisala.