26. Festival Monodrame i Pantomime

Zamislite, prvi je održan 1973-će! Pre 26 godina! (Nisam pogledala u naslov, sama sam izračunala, majke mi).
Zatekoh se ja tamo u jedno veče, celo veče! Četiri predstave jedna za drugom. Takmiče se među sobom četiri sjajna glumca.

A među njima, meni najbolji, Srba Milin, moj drug. Pijanista, a ne svira. Glumi.
U predstavi "Pijanista", sve napamet naučio i to iz pera italijanskog pisca, Alesandra Bavicca.
Prvi put je na ovom festivalu nastupio sa predstavom "Dnevnik jednog ludaka", al' to sam odgledala u njegovom maestralnom izvođenju baš za vreme bombardovanja Beograda. Eh, što mi je tada leglo, to me je valjda i okuražilo da ubrzo potom napišem i svoju prvu dnevnik - knjigu.

A sada, malo o starom, dobrom, zemunskom Narodnom pozorištu: E, to više nije to, to je sada Madlenijanum! Naziv je dobilo po Madleni Zeppter, valjda zato što ga je adaptirala. (Razmišljam, da ja imam nešto sitnijeg novca u džepu, pa renoviram, recimo, Zoo-vrt, bi li ga zvali Violetanijum?)

Anyway, sve vreme sam se u onom blještavilu osećala usamljena i bila setna. Ne znam zašto.

Ali, zato, da su predstave bile... bile su!