Ispunio mi nebo u okruglom. Nebo mirno, zaspalo. Ispod sebe podvukao samo jedan, kao dečijom ručicom iscrtan oblak, jedan, jedini. Belasa se pred mojim pogledom nesraman, siguran. Znajući koliko mi znači, dalek. Postojano priziva plime i oseke po dalekim morima kojih sam se manula, samo da njemu priđem bliže.

Osrebrio tamu u mom srcu, u mojoj duši. Ušao u njih slobodno, lako, nehajno. Ne mareći za dan koji ga smenjuje. Stasao u mom letu ka njemu, samouveren. Svestan posedovanja noći. I moći nad pticama lutalicama, sovicama, bludilicama. Priziva me, ne mareći za krila leptira koja sam okačila o svoja ramena. Zna da je jedina svetlost u mraku.

A, ipak, oblutak nemarni, ne razaznaje sopstveni odraz u mom oku. 
Ne shvata da nije fetiš, već samo slika u ogledalu:

Usamljenik po kosmičkom pravilu, udaljenik po sopstvenom izboru. Utopljenik u tegetno, plavetno, ljubičasto.

Necrno.