Donu smo doveli s Čuburske ulice tik pre nego što se oštenila. Bila je najnezahtevnije i najskromnije stvorenje koje sam srela. Ali zato, naša ulica je bila njena i to je jasno stavljala do znanja svakom ko bi tuda prošao. Decu je, dok su bili mali, naučila da idu trotoarom, uljudno davala šapu svakom prolazniku i bila pas koji se smejao! Zmajarila je sa nama, lajala na mesec i nikad, nikad nije zarežala.

Ka zvezdama je i otišla jedne julske tople večeri, nakon dvanaest godina odanog čuvanja.

 

Ares je u našu kuću došao pošto su mu celu porodicu odstrelili neki "hrabri" lovci iz Grocke. Bio je pravi gročanski zvrk i slušao je samo kad je morao i to uglavnom samo upola manju Donu. Kada je oglodao sve čega je za glodanje bilo, rešio je, za promenu, da bude poslušan i ponosno odlazio sa nama na topčiderske šetnje. Nemiran i uvek spreman na neki belaj, noćima se provlačio kroz otvor u dnu dvorišta i jurio zjala po Vračaru kao da su bulevari livade. Jednog jutra se nije vratio. Ipak, mi ga i dalje očekujemo, jer znamo, ako Aresa nema, negde mora da ga ima.
Gala je stigla kao poklon-uteha umesto izgubljenog Aresa i Done. Nije ni Seldžuk ni Dodž, ali smo joj to brzo oprostili. Mali labrador se očas posla navikao na nas i zagospodario dvorištom i našim srcima. Ne laje, ne glocka stvari, ne skita, sluša... ali je ipak naša.