Sajam knjiga u Beogradu
Leta Gospodnjeg 20001.
leto kao godina, jer oktobar, verovali ili ne, još traje
(neće valjda da tera do 20001!)


Kazali lepo organizatori pripremaoci i marketing učinioci ovogodišnjeg Sajma knjiga da nismo u godini 2001., već 20001.!!!
Ja nisam primetila razliku. Trebalo li je?

Na Sajam knjiga nisam otišla, evo, zamalo već treću godinu. Omele me bile otišlih godina neke tužne stvari, nije mi se dalo da listam hartiju mirišljavu, novu, draže mi bile prašnjave, poznate stranice.
Ipak, presekoh rđav izgovor da nema šta više ni da se kaže, a kamoli napiše, pa se uputih štrapacom po sajamskim halama. A tamo ljudi, ne zna im se broja! Više sam vremena provela diveći se njima, ljudima, kako su se samo usudili da izađu, pa još i da se tako sjate na jednom mestu, nego što sam gvirkala po štandovima. Već posle par sati sam shvatila da neću ništa uspeti da vidim, da nemam dovoljno vremena ni delić da prebistrim, taman da Sajam traje do sledećeg oktobra (daleko bilo, tek to bi bio dugovečan oktobar!). Te pomislih: Šta bi falilo da mi neko, čak i mejlom, preporuči dobru, pa makar i novu knjigu?

I, vala, kakav sam baksuz, sve same reprinte dobrih, starih pisanija sam nalazila... Srela sam se opet (samo tamo) sa Selindžerom, Stajnbekom, Egziperijem, R.Bahom, Andrićem i Pavićem, Rusima i Amerima, Nemcima, Francuzima...
A samo zbog, po njima prosutog mirisa sveže štamparske boje, nisam baš morala ni da napuštam čubursko pitomo dvorište. Ni prašinu nisu na sebi imali da je čovek palcem skine...