Beograd, snega 2001.

Jutrima se budim, gvirnem samo kroz prozor da proverim da li pada. Pada. I nastavim da spavam.
Da sanjam belo u toplom.

U dobro doba se lagano budim, ustanem. Ručak ne kuvam, sve zimske ručkove sam skuvala danima unapred, kako bih se na miru družila sa njim. Stavim kafu. Ne čaj. Al' je kafa sa toplim mlekom koje pijem od kada je napolju zabelelo.

Zavese već inače stoje razgrnute, od kada je došao u Beograd, i po cenu nešto više nižih stepeni. Samo da ga gledam. Ni noću ih ne navlačim, žao mi da slučajno ne pomisli kako mi do njega stalo nije pod belim, toplim pokrivačem.

Uključim muziku... Prvo, pokušam da nađem iole normalnu radio stanicu na kojoj će neki sneško reći kako je napolju ledeno, te da mi ne preti smak snega. Ili bar da ćute. Nema. Nema nikada meteo izveštaja kada mi treba, a još manje ćutnje raznih voditelja. Kako im nije hladno da pričaju? Nema. Veze.
Zato ima http://www.vreme.yunet.com/ zbog koga mi se zgreje srce kad vidim kolika je zima.

Domestic grejanje mi stoji zaleđeno na +25 stepeni. Zaledilo se, šta mu mogu, danas ono, sutra ja, kad mi stigne račun. U životu je i tako sve relativno. Toplo. Hladno. Crno. Belo.

P.S. Nisam promašila temu, mada liči da joj je mesto u Dreams zbog belila i toplila. Priča ipak nije za badroom, još mu ukus nisam probala. Snegu.
Zima mi.