Urbani cigani

U nedelju, 28. januara, stigoh, na ko zna koji za redom po redu, koncert legendarnih "Legendi".

Strava Centar, onaj Sava Centar - stane ljudi kao na nekadanjim koncertima po Halama sportova, a svi mogu da sednu. Svi cakum-pakumirani dođu, a još picnutiji izađu. I niko se nikom ne javlja, a svi se sa ranijih Sava centaurskih događanja poznaju. Čudo, a nije u Šarganu, već na, za nijansu manje kineskom, Novom Beogradu.

Toliko o mestu događanja. A sad o nečemu, što malo više vredi.

Pogasiše se svetla. Gudači Beograda sede spremni, da udahnu ars antique klavijaturi, bubnjevima i gitarama. Već prvi zvuci melodije odjeknuše i odbiše se o sedišta, i digoše se u prostor.
Jer, Ivan ima glas - kako samo neko ko se Ivanom zove, može da ima. A pevaše poeziju.
Da nemade takav glas, ne bi za pevanje ni bila, već samo za šaptanje.

Tri puna sata stihovi su, oslobođeni iz njegovog grla pokušavali da zagreju erkondišnom rashlađenu salu. Džaba. Za samo mlak dodir dlanom o dlan, takve reči se ne izgovaraju. Takav ritam ne traži udobno sedište, već neudobne, zgrčene emocije koje stežu više od uzanih, salonskih cipela. Uz takav ritam se igra bosih nogu, po slomljenoj srči razlupane kafanske duše. Samo tako. Za takvu pesmu, ne pali se poneki Zipp-ov upaljač, već se razgara vatra u grudima, ne odlaže se bunda u garderobi, već se cepa sve sa sebe.

I zato, više nikad neću tako slušati Legende. Nikada.