Pastiš

 
 
 

I deo

„Votsone! Džone Hemišu Votsone, gde ste kada je najpotrebnije!“ prenu me uznemirujući glas prijatelja.

Ko dobro poznaje Šerloka Holmsa, a takvih je srazmerno malo, zna da ovakvo ispoljavanje preke naravi nije ništa drugo do posledica izuzetne energije suočene s nastupajućim izazovom. Stoga sam, još iscrpljen od najzad okončanog rešavanja zagonetke Četvrtog kruga, nevoljno krenuo uz stube. Draga gospođa Hadson, čiji sam najbolji čaj ne samo u ulici Bejker, već i u celom Londonu tek bio srknuo, pogledala me je s dubokim razumevanjem. No, već sviknuta na temperamentne ispade svog stanara odmah je nastavila započet posao glancanja srebrnine. Ne ispuštajući krpu natopljenu posebnom pastom za sjaj, ispratila me je pogledom do vrha stepeništa. Njenu, više mimikom nego šapatom odaslatu poruku da će mi čaj sačuvati toplim, preseče Šerlokov bariton:

„Votsone, ako odmah ne dođete...“

Stupio sam u sobu. Stajao je uz prozor zubima stežući neupaljenu lulu. Delimično je pridržavajući trima prstima, neprestano je oko nje otvarao i zatvarao šaku. Gledao je na ulicu Bejker, što je inače uobičavao da čini dok razmišlja. Ipak, ovog puta su brzi treptaji oka otkrivali uzburkan tok misli. Ti naslućeni znaci nervoze govorili su da se nešto zbilja krupno odigrava.

„Lula vam je neupaljena“, trapavo sam započeo razgovor, još uvek ne gubeći nadu da mu je, recimo, potrebna vatra, te da mi je zato uskratio popodnevno uživanje u sinensisu „Kamelija Ti“.

„Pustite lulu“, obrecnu se i krupnim koracima priđe pisaćem stolu. Odatle je podigao povelik paket, tačnije, ono što je od njega rascepanog i razbucanog preostalo.

„Pogledajte šta nam je u podne stiglo.“

Bojažljivo sam zavirio u sadržaj njegovih ruku, strepeći naročito od onog nam.

„Mhm, paket, zar ne?“

„Ne običan paket, Votsone, ne običan.“

„Meni i dalje izgleda sasvim obično, premda bih rekao da ste ga nepažljivo otvorili, što vama nije svojstveno.“ Dobro sam znao da se Šerlok naročito pažljivo odnosi prema pristigloj pošti. Njegova preciznost i temeljitost počinjale su upravo na toj tački. Kod pošte koja je, kako je govorio, u devedeset šest i po odsto slučajeva sadržavala rešenje zagonetke.

Ostavimo sad to. Kažite mi šta još, osim te nevažne pojedinosti, primećujete.“

Prišao sam bliže, bezmalo gurnuvši nos u, sada se bolje videlo, kutiju sa papirom.

„Kutija za cipele napunjena hartijom“, skoro sam uzviknuo, sve uvereniji da ću se uskoro vratiti čajanki. „Jeste li pogledali ima li skrivenih cipela u toj gužvi?“

„Nema! Votsone, koliko puta sam vam rekao da obratite pažnju na pojedinosti. Sitnice su važne. Sve i da ima cipela, njih bih sada, pošto ste me izveli iz takta, bacio kroz prozor pravo bobiju koji se dole šeta na glavu. Cipela nema! I da ih ima, nisu važne. A sad promislite, pogledajte, onjušite pažljivo.“

Namrštio sam se na predlog da onjušim. Bile važne ili nevažne, moguće cipele u paketu nikako mi se nisu mirisale. Svejedno sam pažljivije zavirio unutra. Hrpa belih papira, naizgled razbacanih. Ni slovima, niti bilo čim drugim uprljanih.

„Ne shvatam. Obična hartija. Sigurni ste da nema cipela?“ Ugrizoh se za jezik, ali činilo se da me Šerlok nije ni čuo. „Odakle je poslat?“ odmah sam se snašao.

„Iz Kneževine Srbije“, odgovori Šerlok začuđujuće tiho za ovakav trenutak.

„Ah, odatle! Prilično je to daleko. Srbi je naseljavaju, ako se ne varam. Ali, Šerloče, ko bi vam iz daleke Srbije slao paket napunjen papirom?“ Sasvim bezrazložno i krajnje neprimereno setih se božićne ćurke koju gospođa Hadson tako sjajno nadeva i spravlja.

„Bio sam tamo. Dobri Votsone, bio sam tamo još kao mladić. Verovatno vam to nikada ne bih rekao da, eto, nema ovog đavoljeg paketa.“

Prvi put, za sve ove godine, ugledah Šerloka snuždenog. Osetio sam da je došao trenutak kada ću saznati barem deo iz Holmsovog života tajnama obavijenog. I zaista, čim je zapalio lulu, počeo je priču.

„U Srbiju sam stigao ne sasvim slučajno. Bio je to moj prvi slučaj i doveo me je pravo u srpsku prestonicu, Beograd. Tu se, iste godine, otvorio dobro znani licej za kreativno pisanje, koji je osnovao i vodio poznati profesor, ali i, za to doba i prilike izuzetno, svetski priznati pisac.“ Napravio je stanku i pućnuo dim u pravcu Beograda iz dalekog sećanja.

„Nikada ne bih pomislio da gajite posebna osećanja prema književnosti“, uključio sam se, imajući u vidu da Šerloka nisam video kako išta čita osim Tajmsa i telegramskih poruka.

„Nije me to nagnalo na dalek put. Desilo se ubistvo.“

„Ubistvo?!“ uzviknuo sam preneražen činjenicom da se ubistva dešavaju i na takvim mestima kao što su predavanja o kreativnom pisanju.

„Dabome. I sâm sam bio zaprepašćen, tim pre što je zločin bio izvršen na do tada nezabeležen način. Nikada nisam naišao na nešto slično.“

„Ta, kažite već jednom Šerloče, ko je i kako ubijen?“ Potpuno sam zaboravio i cipele, i čaj, i punjenu ćurku.

„Uvaženi profesor. Da ne poverujete, Votsone, zločinac je na najstrašniji način došao glave tom vrsnom romansijeru, tom svestranom znalcu jezika, poligloti i čoveku koji je u zaostaloj, donedavno turskoj mahali napisao prve naučnofantastične priče. To divno ljudsko biće probodeno je perom za pisanje, pravo kroz srce.“

„Naučnofan... šta?“ Moja zbunjena radoznalost previde surov način ubistva.

„Da, da. Naučna fantastika. Ili nešto vrlo blisko tome. U svakom slučaju imao je jedinstven pristup onostranom.“

„Neverovatno“, sablaznio sam se. „Pa ko je mogao da ubije takvog čoveka?“

„Nevoljno priznajem, to nisam otkrio. Kažem vam, moj prvi, pa još i nerazjašnjen slučaj. Istraga mi nije išla od ruke, lutao sam od jednog do drugog učenika, prvi put da mi se svi učine sumnjivim. Čudna je to sorta ljudi, ti pisci, Votsone. Licejem se ubrzo proneo glas da je profesor, i sam sklon vančulnim opažanjima, i uopšte natprirodnim moćima, svog ubicu pred smrt imenovao u nevidljivom spisu. Nažalost, rukopis je nestao i nikada nije pronađen. Kako sam i mogao da ga prepoznam među hiljadama ispisanih i praznih papira.“

„Znači, ovo... Ovaj paket“, zamucao sam, spreman da se u potpunosti predam slučaju koji je po primamljivosti prevazilazio čak i čaj gospođe Hadson.

„Baš tako, moj Votsone. Nego, da počnemo, čeka nas naporan rad.“

II deo

Koliko god da se gospođa Hadson bunila zbog Holmsovih nepredvidljivih promena raspoloženja, njeno istančano osećanje za delikatnost trenutka bilo je nenadoknadiva dragocenost. Tako se i sada, kao mnogo puta ranije, tiho ušetala u Holmsovu sobu noseći na tek uglačanom srebrnom poslužavniku dve porcelanske šolje odmereno rashlađenog čaja. Pažljivo ih je spustila na nadzidnjak kamina, jedino mesto koje su poštedeli rasprostrti tabaci hartije, ako se izuzme pod. Ili bar znatan deo njega. Bešumno, kako je kročila u prostoriju, iz nje je i izašla, ne uputivši nam pri tom ni nagoveštaj pogleda.

Šerlok se nadnosio nad svakim papirom s izuzetnom pažnjom. Nevičnom posmatraču možda bi se učinilo da izvodi kakav obredni ples kojim se trgaju reči iz bleštećeg ništavila rukopisa, i ne bi bio daleko od istine. Naravno, kako to inače čini kada se suoči sa nedokučivim, u pomoć je dozvao svu raspoloživu hemiju. A bar mu nje nije nedostajalo.

Šerlokova „priručna“ apoteka san je svakog drogeriste, hemičara, hipohondra, alhemičara i opiomana. Nebrojene kutijice, tubice, bočice i epruvetice čuvale su krajnje sumnjive sadržaje. Tečnosti, kristali, ulja, eliksiri i prahovi (posebnu povlasticu zavređivalo je kristalno belo jedinjenje koje je Šerlok lično spravljao od ceđenih, te osušenih čaura maka) bili su samo neznatan deo bućkurišnog asortimana kojim se služio. U širokom rasponu korisnih pomagala Holms je katkad umeo da posluži i ezoteriju s prilogom astrologije, dok pri složenijim slučajevima nije prezao ni od prizivanja grimoara kralja Solomona. Ponekad je tako mrmoljao, kao da u očajanju progovora i vilinskim jezikom. No, ovog puta, ništa od svega toga nije delovalo. Hartija pred nama i nadalje se nepomirljivo belasala.

Znajući da nisam od neke koristi, tu i tamo sam premetao spise sa stola na kauč, sa kauča na persijski tepih (dar sultana bin Kalifa bin Zajed al Nahajana kome je Šerlok spasao i glavu i ceo harem od pobune nedovoljno plaćenih evnuha), s tepiha u šake, i tako u krug.

„Zaboga, Votsone, šta to radite?“ Najzad je progovorio, očito iznerviran mojim beskorisnim pokretima.

„Pokušavam da shvatim“, neubedljivo sam odgovorio.

„Ostavite se budalaština. Zar vam do sada nije postalo jasno da je osoba koja nas je uvalila u ovaj balkanski sos već otkrila sadržaj rukopisa. Sada se samo poigrava i zluradi nad našom mukom. Pustite me da razmislim. I prestanite već jednom da srčete čaj naglas. Stalnim srkutanjem i coktanjem ne date mi da se usredsredim na problem.“ Mašio se lule koju je u međuvremenu neštemice napunio opijumom i mislilački počeo da otpuhuje dim.

Uskoro se soba obavila slatkastom zavesom od koje me je glava tako zabolela da sam odmah zažalio što Osmanlije nisu dotukle sve Srbe, a mene spasle nepotrebne migrene. U magnovenju, tik pre nego što sam se sručio posred sobe, ugledao sam kako se na bezimenim stranicama ukazuju prva slova...

„Znao sam! Tačno sam mogao da pretpostavim! Votsone, pogledajte!“ Povratio me je grmeći glas, kome su dodatno pripomogla dva-tri šljepa po mojim obrazima, Šerlokova nagrada za odanost i požrtvovanost.

„Pečene patike... Kreativna ćurka... Napisani čaj...“ Bulaznio sam, nesumnjivo pod uticajem psihoaktivne supstance koja je, po svemu sudeći, imala trostruko dejstvo – da razbistri Šerlokov um, mene dovede u stanje duhovne i fizičke patnje, i najzad, da nekim čudom prizove reči iz tajanstvenog rukopisa.

Nedugo zatim, kada me je sirup dozvao pameti gospođe Hadson, pripreman naročito za ovakve prilike, osvrnuo sam se unaokolo. Zahvaljujući hitrom dejstvovanju domaćice kuće svež vazduh ulazio je kroz širom otvoren prozor i istiskivao oblake otrova. Blage sam naravi i nikakvo zlopamtilo, ali me Šerlokove metode ponekad zaista skrenu sa koloseka dobrodušnosti. No, dobro je. Najvažnije je da sam preživeo. Uostalom, kao i svaki put.

„Najvažnije je da je rukopis preživeo. Uostalom, kao i svaki put, pokazalo se da sam bio na pravom tragu. Votsone, na korak smo od rešenja zagonetke. Rečenice su jasno vidljive, pri tom su i na engleskom. Jesam li vam već spomenuo neobjašnjivu osobinu Srba da bolje vladaju engleskim jezikom negoli maternjim? Pravi jezički protivprirodni blud! Duboko sam uveren da je to bio jedan od ključnih razloga što je nesrećni profesor i podigao na noge čitav Beograd otvorivši licej za kreativno pisanje.“

„Dobro, dobro, svaki narod ima svoja obeležja. Ne bih sada širio temu, jer bih se navratio na vaš nepriličan običaj da me iznova ubijate pušenjem tog, tog...“

„Aha! Evo ga!“ uskliknuo je Šerlok prenebregavši moju još prisutnu ljutnju i listajući sada uredno složenu hrpu papira. „Profesor ne samo što je temeljito i svojstveno darovitom književniku do u tančine beležio svaki događaj na predavanjima, već je ne štedeći reči opisao sve studente. Hm, čak je mogao i malo ekonomičnije da se odnosi prema tome, sve vrvi od prideva i epiteta“, dodao je više za sebe.

„Pa naravno, nije vam to telegram! Čovek se bavio lepotom reči, izražavanja, kazivanja... Vi biste, čini se, bili najsrećniji da je iza svake reči stavio jedno veliko STOP!“ Brecnuo sam se i dalje kašljucajući.

„Čekajte, Votsone, da vidimo.“ Nastavio je da vešto zaobilazio moje žaoke. „Studentkinja književnosti, ćutljiva, piše nečitko, glavna pripovedna tema joj je nedavni razvod roditelja... Apsolventkinja grčkog, mudrica, ali često omaškom koristi starogrčka slova... Zubar (e, svašta ima na tom Balkanu!), dovozi se na predavanja biciklom koji mu tokom vožnje služi i za pisanje... Gle, gle, imamo i jednu damu koja je izvesno vreme živela u Londonu. Produhovljeno piše, što sam i očekivao od nekog kome je u Londonu prodisalo stvaralačko nadahnuće...“

„Samo ukoliko u vreme kada je dotična gospođica boravila niste sagorevali sadržaj vaše lule“, prekinuo sam Holmsovu tiradu, tek da ne smetne s uma šta mi je pre četrdesetak minuta učinio.

„Evo odgovora! Votsone, sve je zapisano. Slušajte pažljivo.“ U naletu uzbuđenja koji donosi trenutak raspleta, Šerlok se pridigao iz fotelje i posegnuo za odloženom lulom, još napunjenom opijumom.

Samo to ne! Zavapio sam u sebi i brže-bolje krenuo ka Holmsu, nameren da ga po svaku cenu sprečim da je pripali i spasem sopstveni život.

Ono što se tada desilo bio je samo splet nesrećno raspoređenih okolnosti. Na mom ishitrenom putu do Šerloka našao se njegov radni sto, krcat svim onim hemikalijama kojima je bezuspešno pokušavao da razotkrije ispis. I zakovrnut persijski tepih, dar zahvalnosti sultana bin Kalifa bin Zajed al Nahajana, čemu je najverovatnije moj prethodni pad kumovao. Obnevideo od straha da ću ponovo biti izložen trovanju, spopleo sam se o njega i prostro se koliko sam dug preko stola. Sav sadržaj otvorenih kutijica, tubica, bočica i epruveta, sve one tečnosti, kristali, ulja i eliksiri, (uz dodatak tek napunjene bočice mastila) slili su se u Šerlokovo krilo na kojem je, čekajući da otkrije dugo čuvanu tajnu, mirno počivao rukopis.

„Votsone, prijatelju...“ prošaputao je Šerlok.