Neuspeli hronomocijski motiv

 
 
 

Soba

Odmakao se od ograde balkona i hodajući unazad udario petom o prag. Žena je sedela u hotelskoj sobi, na dvosedu okrenutom pejzažu sa jeftinih razglednica, slepilom onemogućena da osmotri pogled. Čaša u njenoj ruci bila je napunjena ohlađenim vinom, obogaćenim bakšišem za koji su mogli da kupe i bolje u obližnjoj samoposluzi. No, ovo je bilo hladno i mirisalo na uglađenost.

Uz oporu tečnost ispijali su ukus dokonosti. Pogledi su im se mimoilazili u skladu sa lagodnim smislom za nemar. Držala je noge na taburetu, odevenom u istu odeždu koju je nosio dvosed po kome se prostrla, ostavljajući njemu izbor od dve fotelje. Opredelio se za jednu, drugu je delom zauzeo, oslonivši preko naslona izdužena stopala u muškim najlon čarapama. Cipele su ležale bačene pred balkonskim vratima, prečeći se pred pogledom sa razglednice.

Ćutali su. Dijalog se vodio nožnim prstima koji su izvodili gipke vežbe, dok im se ostatak tela mlako vukao za pokretom dosipanja vina. On je piljio u stopala, sablaznut energijom koja je gonila budalasti deo tela na takvu gimnastiku.

Povod da žena progovori bio je prazna boca, bez nade da će on nešto da učini, promeni tim povodom. Kad već nema vina, neka reči teku, jezgrovito je pomislila.

Vino

Uopšte me ne čudi što nemaš ideju. Ako si pritom nazuo one čarape, čudilo bi me da ti bilo šta padne na pamet. Smišljene su da u čoveku ubiju svaku pomisao. Muške, crne najlon čarape da obele um.  

Čarape su odlične. I ideja će biti takva kada se pojavi.

Levo od šava za desni palac?

Nemaju šavove. To im je prednost. Ne razumeš, niti to očekujem od tebe. Važno je da si halapljivo ispila poslednji gutljaj vina.  

Kakve to ima veze s odsustvom tvojih ideja?

Ti ih takvim ponašanjem rasteruješ. U trenutku kada si progutala, glasno mljacnula poslednji srk, jedna mi je nadolazila. Blistava, jedinstvena. Osetio sam kako se približava, nadahnućem lomeći pred sobom prepreke do mog uma.  

Ja sam, dakle, kriva! Zar nisi ti tražio da pođem sa tobom na ovaj odmor? I obećavao lud provod dok tvoj genije jârca, traži neobične ideje za tekstualne orgije kojima puniš glave svojih nedoraslih obožavalaca. Lepo sam i u miru mogla da ostanem u najlepšem smrdljivom gradu na svetu.

Ne jurim za idejama. One mene nalaze, sustižu. Samo ih ti sračunato, zlonamerno i pseći ljubomorno sprečavaš u tome. Sebična žena sa izoštrenim njuhom za nadolazak ideje. Kerber pred vratnicama mog izražavanja. Veštica na praznoj vinskoj boci.

Tvoj stvaralački um! Radije baci pero sa osušenim mastilom na vrhu i lati se pričanja.

Sve što izgovorim prethodno je urezano na pergamentima uma. Kod mene je put izražavanja raspet. Reč, ispisana. Reč, izgovorena. Nikada nećeš naučiti koja na toj raskrsnici ima prednost. Uspori malo, iz rupe nikada nećeš spoznati smernice svemira. Naivna si kao tele, lako savladiva kao devičnjak veverice.

”Zanimljivo je što si baš ti spomenuo raskršća. Svako razumno poimanje prekinulo se onoga dana kada si mojom stranom kola udario u drvo. Od tada, jedino kosmičko pravilo koje razabiram je to da više ne vidim.

Zašto si uopšte počela ovaj razgovor? Razmisli, i barem jednom učini nešto suvislo.  

Draperija

Iz sna je krenula put balkonskih vrata. Duša joj je spavala, oči se sklapale, a svest i dalje sanjala. Dodirom je prebirala po naborima draperije. Zgrabila je jedan i silovito povukla ulevo. Ne, udesno.

Zažmurila je, očekujući nalet svetlosti na osetljive zenice. Ništa. Otvorila je jedno oko, pa ga ponovo brzo prekrila kapkom. Ništa. U panici, širom je otvorila oči. Mrak. Duboko ništa.

Savladala je strah. S naporom je ujednačila pokrete tela u potrazi za izgubljenim vidom. Vrat je izdužila ka mestu odakle je očekivala dan. Bradu isturila, a ramenima pogurala glavu napred. Oči oprala treptajem, da joj svetlo ne promakne. Ništa.

Ovo je igra senki, varljiva opsena. To se samo mozak poigrava mojim umrtvljenim čulima. Isprobava ih, izaziva, ne bi li ih oživeo, otrgao iz učmalosti. Ovo je paralelni svet u koji me je ludi san doveo. Pravo u uporedni život. Evo, draperija je tu, pod prstima. Držim je u šaci. S jedne strane je svetlo, s druge strane tama. Razumno. Svetlo i tama daju senke. Nazirem valere. Svetlost je tu negde, tinjajuća, samo je treba pronaći. Samo se dočepati polumraka i izvući je na videlo. Prevariti mrklinu i tada širom otvoriti oči. Tim redom treba. Žmurim i puštam da me slutnja odvede u dubinu. Kada dotaknem dno tame, silovito ću se odgurnuti ka svetlosti. I tada ću progledati. Još malo, još samo korak. Prelivi su raznolikiji. Još samo stopa, evo nagoveštaja svetlosti. Vidim!

Nije znao šta ga je probudilo. U skoku se dočepao balkona. Konačno došavši na red, pogled iz hotelske sobe vukao je naniže. Ka njenom telu koje je mirno ležalo, šest spratova ispod razgrnute draperije.

Unezveren, prstima grčevito stežući naslonac na ogradi, stajao je nepomično, bosonog, samo u crnim, muškim najlon čarapama. Dok se svetina u podnožju okupljala oko palog tela, tragao je za razbacanim delićima svesti pokušavajući da ih sklopi u smislenu celinu. Iznenađen sopstvenim zapažanjem, s visine je primetio da joj  trup leži u savršeno vodoravnom položaju, sa raširenim rukama, šakama i dlanovima povinutim nagore, kao da hrle u zagrljaj. U isto vreme, glava na unazad savijenom vratu kao da je temenom težila da se odigne s podloge, izdignuta od ostatka tela i očiju uprtih ka balkonu.

Prestrašeno je ustuknuo. Petom je udario o prag i tek tada se osmelio da napravi okret i susretne se sa užasom prazne sobe.

Žena je već sedela na dvosedu, s pogledom upravljenim na pejzaž sa jeftinih razglednica, slepilom onemogućena da osmotri pogled. Čaša u njenoj ruci bila je napunjena ohlađenim vinom, obogaćenim bakšišem za koji su mogli da kupe i bolje u obližnjoj samoposluzi. No, ovo je bilo hladno i mirisalo na uglađenost...