Masivna vrata otvorila su se u trenutku kada sam na njih spustila zvekir. Iznenađeno sam ustuknula. Nisam bila sasvim sigurna u to da li sam se najavila. U poslednje vreme, svet oko mene nalikovao je magličastom snoviđenju, što me je sve učestalije dovodilo u neprilike.

„Ovaj, dobar dan“, započela sam nespremno.

„Bez ovaj, molim vas. Ovde ne trpimo poštapalice.“

Poučan prijem podstakao me je da se bolje zagledam u osobu, isprečenu na ulazu. Otvor je zauzimala visoka, nezgrapna žena narandžaste kose i ružičasto nakarminisanih širokih ustiju. U svakoj drugoj prilici delovala bi odbojno, čak zastrašujuće. Ipak, koliko god bila neobična pojava, uklapala se u mesto koje je predstavljala; vanvremenski strogi kostim pod kojim joj je jednoipostruki podbradak grebala uštirkana kragna, i krute, bezmalo muške cipele sa niskom četvrtastom potpeticom.

„Violeta, vaš novi student,“ predstavila sam se odlučnije.

„Violeta, domaćica škole kreativnog pisanja. Na raspolaganju su vam, kao što ste iz ugovora mogli da saznate, tri predmeta, od kojih je obavezno prisustvo na jednom za koji se opredelite. No, to vas, dakako, ne sprečava da pohađate i ostala predavanja, koja bi u tom slučaju imala obeležja izbornog statusa, izvinite na korišćenju strane, premda odgovarajuće reči...“ nastavljala je bez udisaja da govori „...kako biste na kraju, uz nesebičnu pomoć i svesrdnu potporu naših vrhunskih predavača, ovladati raznovrsnim tehnikama i stilovima kreativnog pisanja.“

Zajedno sa njom došla sam do daha, prvog nakon završene tirade. Znala sam da je moja osetljivost bila jedan od ključnih preduslova da me prime u školu, ali nisam ni slutila da ću se, još ne stupivši u nju, srozati u nesvest.

***

Učionica je podsećala na starinske, sa drvenim klupama i stolicama bez naslona. Uprkos isposništvu koje se oličavalo u dekoru, detalji su ulivali poverenje. Na mojoj, kao uostalom i na svim drugim klupama stajalo je, uredno složeno, mnoštvo neophodnih predmeta. Krpica za brisanje naočara, neotpakovan ris hartije, beležnica, stoni kalendar, kapsulica sa vodootpornim mastilom, penkalo, gumica za brisanje, grafitna olovka sa četkicom na drugom kraju, zarezač, flomaster plave boje broj dve stotine pedeset pet, i, začudo, jednakostraničan trougao i šestar. Dve poslednje stvari u priboru neznatno su me pomele, ali kako je sve nosilo neodređenu težinu bestelesnog, nisam im pridala poseban značaj.

Nije bilo prozora, te je mlečnobelo osvetljenje s tavanice jasno osvetljavalo radne površine. Spram klupa belasala se bela tabla, a na donjem, pomalo naherenom ispustu bela kreda i sunđer. Iznad table visila je slika. U ramu sa crnim paspartuom, fluorescentnom zelenom bojom bleštala je rečenica ispisana polu-kurzivnim ćiriličnim slovima, kaligrafskim perom – Уметност прозе јeste уметност наговештаја. To je odagnalo svaku sumnju koju su pobudile bela tabla i kreda iste boje.

Sedela sam uspravljena, ne usuđujući se da dodirnem išta od pisarskih mamilica sa klupe. Tek što sam se osmelila da se osvrnem po učionici, u nju je ušao profesor.

„Dragi moji, nećete verovati. Današnji dan posvetićemo čitanju priča.“

***

Pažljivo sam slušala. Nikako mi nije uspevalo da usaglasim smisao teksta i značaj jezičkih nedoumica koje je isticao, kada bi se spotakao o njih tokom čitanja. Ili bih se unela u priču, potpuno skrajnuvši smisaone i pravopisne propuste, ili bih se usredsredila na potonje, prenebregavajući suštinu. Pokušala sam na razne načine da doskočim nepouzdanim čulima. Upiljila bih se u stranice koje je iščitavao, pokušavajući da dva kraka dovedem u jednu žižu. Kada to ne bi uspelo, upiljila bih se u njega, no tada bih ubrzo izgubila amplitude i trajanje, i slušala bih samo boje tonova. Konačno, skrenula bih pogled ka nepostojećim prozorima, putujući kroz priče koje se iza njih kriju, izvan ovih zidova i van ovog vremena.

„Ne kaži, nego pokaži!“ trgao me je glas profesora.

Raspolućenih čula, podvojenih misli, rasparanih šavova uma, samo sam se sručila u nesvest.

Svega nekoliko kapi iz isceđenog sunđera pomoglo je da se vratim u život. Iz poluležećeg položaja, oslonjena glavom o bočne nogare klupe, obuhvatila sam samo obrise lica nada mnom. Poseli su me na stolicu uz zajedničko i žustro – Opa!

Ponadala sam se da ću čuti zvonce koje bi označilo kraj predavanja. Namesto njega, ponovo se oglasio profesor.

„Dragi moji, imamo novu koleginicu. Pročitao bih vam njenu priču.“
Pre nego što je počeo, reči mu je propratio slabašan žamor odobravanja.

***

Dok je prebirao po hartijama, koje su listom bile omeđene  raznobojnim razdelnicima i pri levom vrhu uredno prikačene metalnim spajalicama, svetlo na stropu se iz mlečnobelog pretapalo u ljubičaste, crvene i plave valere. Učionica se krivila kao da se ogleda u smešnom ogledalu, naizmenično se debljajući i mršaveći. Uglovi su postajali oštriji, pa zatupastiji. Potom su zidovi počeli da se talasaju i naginju ka unutra i napolje.

“Evo ga!” uzviknuo je profesor, ne obazirući se na promene koje su se dešavale, ali očito zadovoljan pronalaskom zaturenog papira. Istoga časa, učionica se kao rukavica izokrenula, i zajedno s nama, stvorila nov svet, okrenut spolja.

***

Sedeći na žutoj klupi u parku, čitao je moju priču. Pomno smo ga slušali, raspoređeni kao vrapci na skučenim terasama razbacanim po pročelju zdanja. Iako sam se našla na trećem spratu, jasno sam razabirala reči. Terasu sam delila sa plavom ženom krhkog izgleda.

Kako je priča odmicala, mene je obrvavao strah. Svaka pročitana rečenica dodavala je u naletima slovo po slovo panike. Prestrašila sam se da ću pasti s terase, a još me je više užasnuo snažan poriv da sa nje poletim. Kako bih sprečila mogući pad, iz sedećeg položaja kliznula sam sa strane, ka podu. Razmak između nesigurne ograde i stamenog zida koji sam otirala leđima bio je uzan. Kičmom sam slutila gipsane ukrase, s diskretnim izbočinama. Žensku, ili lavlju glavu, natkriljen friz nad našim glavama. Rukama sam slepo tražila oslonac.

Profesor je naglašavao pojedine reči, koje je trebalo po dobrom ili lošem upamtiti. Iscela su se opet razdvojili kraci. Dodirivali su me i obuhvatali, pipak stida zbog priče, i pipak stida zbog straha. Kako dolikuje na času, šapnula sam ženi do sebe da je to što sam se presamitila namesto da uspravno stojim samo već pročitani strah od visina. Pogledala  me je s razumevanjem i potapšala po ruci koju sam grčevito prijanjala uz žensku, ili lavlju glavu za leđima. Između nekoliko pasusa htela sam da je zamolim da prođem, da se izvučem iz zamke, ali sam odustajala znajući da je jedini izlaz s terase preko zidova.

Konačno je zazvonilo. Vešto poput mačke, žena se spustila s terase. Ja se nisam pomerala, i dalje prikovana uz zid i za pod. Samo sam obema rukama, izokrenutim unatrag, obujmila neodređenu glavu.

Profesorov glas utihnuo je da sačeka kraj zvonjave. Kada mi se obratio, učinio je to jasno, da ga dobro čujem.

“Čuda se ne dešavaju iznebuha.”

S unutrašnje strane učionice otvorila su se balkonska vrata. Obnevidelo sam nahrupila unutra, i dalje drhteći od straha. Strčala sam niz široke stepenice kao da me gone đavoli svih pisaca.

Kada sam kročila napolje, osvrnula sam se da pogledam terasu. Bila je na prvom spratu.