Trebalo je Ivan sam da se preda, a ne da smrt dolazi po njega. Planirano vreme njegovog umiranja bilo je sreda, sedam sati, tri minuta
i dvadeset šest sekundi. Ali, njemu to, po svemu sudeći, nije padalo na pamet. Ne zato što delom svog bića nije želeo da se oslobodi umornog tela, ili što je mario za blagodeti ovozemaljskog sveta. Nešto drugo mu se nije napuštalo. Njegova jedina, ali nemerljiva dragocenost. Sećanja.

Šta je to Ivanova izdvajalo od pregršti uspomena predodređenih odlaznika? Pokorni ljudi nose ih godinama kao breme u nevidljivim bisagama, smerno se nadajući rasterećenju. Pa neka ih smrt onda ponese na svojim plećima, makar to bilo zajedno s njima! No, posao sa Ivanom nikako nije slutio na dobro. Stoga je smrt rešila da se sretne sa njim i predoči mu prednosti umiranja.

Doterala se za tu posebnu priliku. Znala je da pogled na nju ne prija nikome. Ali, kad bi se malo narumenela i stupila pred njega s buketom mirišljavih ljubičica, svakako bi izgledala prihvatljivije. Uostalom, i namera joj je bila da bude prihvaćena.

Nije se obazreo na prvo zvono. Sećanja su ga nosila na obzorja sa morskih hridina. Kod sledećeg, upornog, ustao je nevoljno i krenuo ka vratima. Ovo je bilo izuzetno, jer, kada bi se posvetio sećanjima, od njih ga ne bi otrgla ni sama smrt. Ali, danas je čekao da mu poštar donese penziju i nije se usredsredio. Sličnih otklona bilo je, po njegovom uverenju, isuviše u ovom neuviđavnom svetu.

„Dobar dan, Ivane.“ Stajala je pred vratima, prenaglašeno našminkana i s vezom klonulih ljubičica, uvelih čim ih je uzbrala.

„Ti si. Upornija si od najnasrtljivijih sećanja.“

„Ne uporna, molim vas, samo dosledna.“ Pružila mu je kiticu pomodrelog cveća, koju je on nehotično prihvatio. „Oprostite ako sam vas u sećanjima omela, ali, ako već jesam, da li ste možda raspoloženi za malo priče?“

Ivan se kratko premišljao na vratima, a onda je pomislio kako to
i ne bi bio loš način da upokoji vreme do dolaska poštara. Pri tom je sebično pomislio da bi iz nesvakidašnjeg razgovora moglo da se izrodi još koje sećanjce.

***

Iznenadila ju je soba u koju je ušetala. Očekivala ju je staračku, neprovetrenu i memljivu, sa zidovima koji vape za osveženjem. Umesto takve, pogled joj se sudario sa treperavim plavetnilom kojim je zračila prostorija. Dolazilo je iz nepouzdanih zidova, sa poda i sa tavanice, težeći ka udobnoj fotelji postavljenoj uz desni ugao od ulaznih vrata.
Tu se zgusnuto sakupljalo, kao u čakri. Ni tu nije mirovalo, već se poigravalo, prelivajući se i ukrštajući se u pastelnim prelivima.

Smrt je pošla ka njoj, zbunjena.

„Ne!“ neznatno je povisio glas Ivan. „Zar ne vidiš da tu sede sećanja?“

A mislila sam da sam sve videla!

„Pa gde da sednem?“ uvređeno je promumlala. „Ili vi i ne posedate goste, nego ih primate, i s njima čavrljate iz stojećeg stava?“

„Mudra primisao, tako bi se brže okončao razgovor. Ali, ti nisi najnepoželjniji gost koji je mogao da me snađe. Evo, sedi ovde.“

Sa drvene stolice bez naslona, smeštene posred sobe, strgao je neugledno ćebe. Prekrivenu, nije je ni opazila. Čim se našla u Ivanovim rukama, gruba tkanina sa ugljensivim kockama pretočila se u markizet treperećih nijansi zelenog. Videći da ga smrt gleda spale donje vilice, Ivan je snebivljivo kazao.

„Pokrivaju se njim kada je prohladno.“

Nije pitala ni ko, ni kako, samo je bupnula na ponuđenu stolicu.

***

Ivan je prišao starom kredencu, koji se pridržavao leđima oslonjen o zid. Jedna od četiri nogare nešto je poklekla, pa joj je potporu pružala podmetnuta tacna. Skriveni sadržaj nakrivljenog ormara piljio je u nju kroz pesak mutno staklo. Nazirala je šolje, raznih oblika i veličina. Bilo ih je okruglih, četvrtastih, trapezastih, loptastih, trouglastih, romboidnih, poput cevčica uzanih i širokih kao osrednji lonci. Izabrao je dve, široku ovalnu i sasvim malu, kao naprstak. Potom se predomislio i potonju zamenio većom. Dok je pripremao čaj, dolazila je sebi.

Sleva se još nalazio više kuhinjski no trpezarijski sto i stolica, poput ove na kojoj je sedela. Nije opazila kada je Ivan porinuo donete ljubičice u dopola vodom napunjenu, okrnjenu čašu. Ali, nije joj promaklo da je cveće podiglo glavice, veselo se ogledajući unaokolo, baš kao ona. Veselije, znatno veselije, jetko je zaključila.

Kada joj je pružio levkastu šolju sa čajem, zadržala ju je u ruci. Pomislila je kako je mogao da joj ustupi stolicu uz sto, na koji bi
je odložila. Kao da joj je čitao misli, Ivan nije spustio ovalnu šolju, već ju je okretao jagodicama prstiju i udubljeno pirio u vruć sadržaj.

„Je li dobar?“ upitao je.

Srknula je pažljivo, da mu udovolji. Nipošto nije smela da smetne s uma zašto je, zapravo, došla.

„Odličan je, hvala.“ Zaista, ovakav nije okusila odavno, ali nije bila voljna da odlaže neizbežno.

„Vidite, Ivane, nema ničeg neprirodnog u tome da se ode
s ovoga sveta.“ Zastala je, nezadovoljna uvodom kome su ubedljivost oduzimali razigrano plavetnilo i zelenilo, s pridodatim ljubičastilom cveća, za koje je krivila sebe. No, dužnost je dužnost, te je nastavila.

„Pogledajte samo kako su vas obrvala sećanja. Ne možete da udahnete od njihovog naboja. Sve su zaposela! Ni u fotelju više ne možete, kao gospodin čovek, da se uvalite. Znam da nije lako, niste vi prvi kome su ovo učinila. Ne treba se igrati njima, opasna su sećanja. Namesto da s vremenom posustanu, omlitave i povuku se pokorno, postaju sve žilavija i upornija. Kao da su stoletna stabla, a ne obična sećanja.“

Nije joj odgovorio odmah. I inače je sumnjala da će prvim rečima poljuljati temelje na kojima je gradio život. Zato mu je davala vremena, smišljajući odgovore na očekivana pitanja. Ivan je srkutao zgotovljenu tečnost, vrteći šolju bez prestanka. Konačno je progovorio.

„Najbolji je kada ne dozvoliš da se spusti talog. Ako ga okrećeš ujednačenim kretnjama, stvaraju se neprimetni ciklički oblici, kao u simfoniji ili sonati. Ako bi, kojim slučajem, a i to sam probao, napravila koncentrične krugove, nikako ne bi valjalo, jer bi se sasredišna sećanja razbežala ka obodima. Ne bi verovala kakav bi bućkuriš dobila.“

Povedena za nerazumljivim rečima, spustila je pogled ka šolji. Nije znala šta bi na ovo rekla. Nedostajalo joj je pesničkog umeća kojim bi mu uzvratila, a da pri tom bude podesno i uverljivo. I kičma je počela da joj se koči od neudobnog, uspravnog sedenja, te je rešila da ubrza stvar.

„Ivane, prijatelju. Neće biti još mnogo prilika da se rešite sećanja,
a povoljniju od ove nećete imati. Duboko sam ganuta vašim pobudama. Sada razumem da na njih gledate kao na decu. Pod tim okolnostima razumljiva je, ali ne i opravdana strepnja šta će biti sa njima.
No, prijatelju, druže, oslobodiću vas odmah bezrazložnog nemira. Promislite, kome bi nedostajala vaša sećanja, ako ne vama samom?
A kada vas ne bi bilo, ni vama.“ Zagrcnula se pred kraj, što zbog zaostale pljuvačke u grlu, što dirnuta sopstvenim zborenjem.

„Popijte malo čaja.“ posavetovao ju je Ivan brižno.

Ohrabrena ukazanom pažnjom, otpila je znatan gutljaj.

„Stvarno je izvrstan. A miriše na, miriše...“ tragala je za rečju.

„Na sećanja,“ pomogao joj je.

Ne da se zagrcnula, već samo što se nije udavila. Kašljala je, grcala, gutala stisnutu pesnicu u grlu ne bi li došla do daha. Čak je i Ivan ustao i, ne ispuštajući šolju iz ruke, drugom je nekoliko puta ošajdario po zgčenim leđima.

„Hvala“, uzvratila je šištavo.

Obostrana tišina stopila se s bojama sobe. Pili su čaj ćuteći. Prvi je odložio praznu šolju. Smrt je brzo ispila poslednji gutljaj i dodala mu šolju levkastog oblika, koju je on s pažnjom spustio uz ovalnu. Neko vreme posmatrali su kako se različiti oblici i šare na njima određuju i usaglašavaju.  

„E, pa,“ nesigurno se pridizala, „Bilo mi je neizmerno prijatno.“

„I meni,“ uzvratio je blagonaklono.

„Ja... Ako dopustite, nešto bih vas još pitala.“

„Samo kaži.“

„Bih li mogla, ponekad... Da li bi vam smetalo...“

„Naprotiv, draga. U ponedeljak, recimo?“

„Divni ste! Jedva čekam...“

„Ali, sledeći put, pićeš iz moje šolje.“ Vragolasto joj je namignuo,
i otpratio je do vrata.