Život sam proveo uz pistu broj trideset obližnjeg aerodroma. Još kao dete, zavukao bih se u nisko žbunje, među tvrdoglave odolevače redovnih seča rastinja, i – čekao.

Spočetka sam dolazio nespreman, samo sa uprćenim školskim rancem, svedokom da mi ovde nije mesto. No, dobro bi poslužio između sletanja i uzletanja, za pod glavu. Kasnije, kada sam ustalio dolaske, naoružavao sam se bočicom vode i jabukom. Trebalo je izdržati šest i po sati, koliko je trajala redovna nastava sa koje sam bežao, do povratka kući. Tek posle nekoliko godina, kao srednjoškolac, teretu sam dodavao i koji sendvič s paradajzom i uzduž sečenom paprikom. Tada sam već znao da mi je za ovaj odgovoran posao potrebna usredsređenost koja ne trpi prazan stomak. Da budem sasvim iskren, s vremena na vreme bih se poslužio i zrelim kukuruzima s okolnih njiva, ali samo kada iz opravdanog razloga nisam stizao da pripremim obrok. Savest me, zapravo, više izjeda što se nebrojeno puta desilo da tek zagrižen kukuruz odbacim zbog iznenadnog prilaska aviona, ali moralo se. Ta zamislite ozbiljnog Letača kome iz usta viri klip kukuruza!

Sletanje i uzletanje vazduhoplova ravno je čudu. Do pažljivog iščekivača prvo stigne udaljeni zvuk. Tada je još dozvoljeno da žmurite, ali samo do određenog, veoma važnog trenutka koji uvežbano uho može da razazna. Ako i za tren okasnite, posledice mogu biti nepopravive.

Za letača, zvuk motora je važan pokazatelj. Već kod dva časa i jedanaest minuta trećeg osluškivanja jasno se uoči razlika između prihvatajućeg zvuka aviona pri uzletanju i onog otimajućeg, pred sam dodir sa pistom. Prvi je gotovo ujednačen, kulminirajući tek u kratkom trenutku pred umirujuće hšššš, notama pomirenja sa nebom. Nasuprot njemu, zvuk sletanja je rezak poput naglog cepanja džinovske stranice hartije, hhhvuuuuššš. Ovde je sad od izuzetne važnosti način na koji se spuštenim zakrilcima nanosi vetar u misli. Mali trenutak nepažnje učiniće da od zvuka obojenog raskošnim vetrom dobijete lahornu promaju od koje glava boli danima.

Još jedna važna stvar kod prizemljenja jeste rulanje. Ono se mora sprovesti valjano, od početka do kraja. Ne dozvolite da vas zaglušna buka omete u uhođenju avionskog traga. Čim dodirne pistu (ponekad se još jedanput-dvaput propne kao neukroćeni at, ali to ne smeta), na vama je, i samo na vama da letelicu bezbedno ispratite do zaustavljanja. To ume da potraje, jer avion proguta jedan i po kilometar do konačnog smirenja (pri brzini od dvesta trideset jedan kilometar na čas, što je samo puki tehnički detalj i za kvalitetne letače poput mene ne mnogo bitan). 

A sada nešto od suštinskog značaja – varnice pod točkovima ostaviti na miru! Nekoliko puta mi se desilo da nesmotreno, u predletačkom žaru, odbacim gorepomenuti kukuruz na pistu. Meki klipovi nisu problem, oni se rasprsnu čim dotaknu poletno-sletnu stazu. Ali zato, ako ste se ozbiljno namerili na letenje, dobro zapamtite – šaša i smeđe vlati kukuruza smrt su za varnice! Sagore ih u sebe naglo, bez traga. Nisam siguran da li je vrsta kukuruza koji raste uz aerodrome od neke posebne, uporne sorte, ali sam često posle ovakvih neprilika, čisteći pistu od izgorelih ostataka, nailazio na savršeno očuvanu šašu.

Pregršt tajni prati posao letača. Strahujem da, ma koliko prilježan bio, neću stići sve da ih dokučim. Mogao sam, doduše, naročito u poznijem dobu kada se već čulo za moj letački dar, da promenim zanimanje i pristupim letačima na motornim zmajevima. Njihovu velikodušnu ponudu odmah sam odbio jer su te smešne letelice isuviše nalik pticolikim protezama. Tja, platnena delta krila i kašljucavi motorčići...

Sve mi je teže da se do piste dovučem starim makadamskim putem. Mnogo je godina prošlo, a vremena je sve manje. No, oko i uho još me dobro služe. Razmišljam, da l’ sad da oprobam ono o čemu sam kao dečak sanjao? Ako obična kukuruzna šaša ostane sačuvana pod naletom iskričavih varnica, zar ne bih i ja?

Gledajte, prilazi Boing 727 čije je krilo, odavde vidim, mesec osrebrio. Spreman sam za final approach.