Železnička stanica

Tik uz razjapljena usta železničke stanice, a opet tako da je niko u metežu ne primeti, naherila se dvospratnica. Trošarina uz donji umnjak grada.

Ulaz u nju stajao je širom otvoren za pišanje, na radost kerovima i dođošima koje je nužda naterala em da stignu u grad, em da ga odmah po dolasku i zaliju u prvom haustoru. Za njim, zjapio je mrak štedro delivši sa ulicom rezak miris amonijaka.

Do prvog, a tako i do drugog sprata pelo se zbrda-zdolanim stepenicama istesanim od punih dasaka po kojima se gazilo pažljivo, kako ne bi onako teške prevagnule na stranu i složile se uprazno, kao naopako raspakovane merdevine. Prostor u koji bi se tako klimavo stupalo bio je isti na oba sprata – neočekivano velika prostorija, podeljena lesonitnim pregradama na nekoliko stanova. Sa leve i desne strane predvorja nalazilo se po šestoro vrata. Iza vrata – ljudi.

Uredno odbrojanih devet i po kvadratnih metara prostora pripadalo je svakom domaćinstvu. Kablovi za struju mileli su unaokolo kao crne zmije, završavajući u po jednoj utičnici, plitko učvršćenoj zavrtnjem. Uglavnom su služile za oživljavanje štednjaka na kojima se kuvalo i nad kojima su se zimi ogrevale ruke. Po jedan odžak bio je postavljen na oba kraja hodnika. Iz njih su, sve do povisokog svoda bez nakrova, štrčali sulundari uglavljeni u uzidane, večito hladne furune.

Stanari su bili trpeljivi. Na prstima su poslovali po domaćinstvima, obzirno koristeći zajedničku česmu na odmorištu između prizemlja i prvog sprata, smeštenu uz zajedničko kupatilo i klozet. Ljudi su strpljivo čekali red, ne izlazeći iz svojih mišolovki, osluškujući nije li na njih došao red da operu sud, ruke ili dupe.

Jedini nemir koji bi u njih ušao, koji bi ih nagonio da navlače škripave kuke za bravljenje inače otključanih vrata, bivao je Čupin povratak iz grada. Činilo se da samo pod njegovim bahatim koracima cvile kruta gazišta. Tada bi dremljivi žitelji, prostrti po ležajevima, uperili oči u zajednički mrak nad sobom, moleći Boga da sijalica u hodniku nije pregorela. Klik. Ako bi svetlo zamenilo noć odahnuli bi načas, pospano se pitajući ko će od njih posle Čupinog prvog hrkuta ustati da je ugasi. Klik. Ako bi mrak i dalje opstao, polako bi počeo da ih pritiska kao težak pokrivač, sve dok se ravnomerno, kroz celu kuću ne bi razlegao Čupin urlik:

Jebem li vam svima stanicu, da vam jebem!”

Zvezdara

Džeki je bila keruša sa Zvezdare. Kada ju je Ljuba našao, imala je mesec dana i sve četiri noge. Bila je malo, neugledno pašče prošarano smeđebelim mrljama i pogrešno nadenutim muškim imenom jer Ljuba nije traćio vreme da bi je zagledao. 

Umesto u školi, Ljuba je vreme provodio lutajući po brdu i zvezdarskoj šumi. Tamo je i Džekija prvi put spazio, sklupčanu u trnjavom žbunu, kako ga iščekuje pogledom. Njemu, tada jedanaestogodišnjaku, učinilo se da je sumoran dan poprimio svetlost – on, a nekome potreban! Čučnuo je, i pozvao psetance:

Dođi, Džeki.”

Kuca je krenula ka njemu, vukući izgladnelo telo. Postali su jedno, bez straha i dvoumljenja.

***

Deset godina kasnije, Džeki je hodala na tri noge. Zadnju, desnu, samoj sebi je odgrizla, bez vidljivog razloga. Za Ljubom je išla poslušno, ne lajući i ne režeći.

Deset godina kasnije i Zvezdara je još stajala iznad poslednjeg zavoja pruge tramvaja broj sedam. Nije mirisala na grad i gradske suterene, već na neubrane koprive i obrane dunje. Sa vrha brda pogledivali su nadole kućerci, u nemaštini svojstvenoj dostojanstvu.

Sirotinja bili, sirotinja ostali, setno su govorili starosedeoci, ali i ponosni što im, eto, grad i dalje leži pod nogama. Pred njihovim poluotvorenim očima na donja zbivanja, kao da su se samo menjali nazivi velike ulice. Nikoga od važnih ljudi iz grada nisu zanimali besprekorno čisti čučavci, po porodici dovoljni, bratski podeljeni povrtnjaci i kamenom popločane, od vrata do vrata, staze.

Ranom zorom, jer su buđenja na Zvezdari rana, najvrednija domaćica pristavila bi lonče za jaku kafu. Ako provreli miris ne bi razbudio ostale stanare dvorišnih soba-kujni, sipala bi jutrušu u šoljice male kao naprstak, kašičicom pažljivo odmeravajući jednaku količinu kajmaka u njima.

Zajedničko pseto-čuvarkuća bilo bi već podmireno celodnevnim obrokom, novoiznikao korov na stazici počupan, kokoške puštene iz kokošinjca, a iscepane, bajate novine, na ravne časti poslagane u drvene kenjare, kako su nužnike iz milošte zvali. Utom bi, jedan za drugim, raščupani i razbarušeni stanovnici izlazili na dvorište, prilazili stolu sa cvetnom mušemom i ispijali kafu.

Izrodilo se u tim, kućicama-vagonima finih ljudi. Oni školovaniji, školovali su sami sebe. Roditelji ih na to nisu nagonili, znajući da deca jednom kad odu, neće ni zastati u podnožju strme ulice.

A bilo je i onih, koji su rešili da Zvezdaru nikada ne napuste.

U jednom takvom sobičku rasveta je još žmirkala, premda je noć uspavala periferiju. Doba je bilo ono, kada sve umukne. I lavež pasa, i šum šume.

***

Rosa nije mogla da zaspi. Osetila je dolazak sina. Mada, ostalo mu je još sedam meseci i dvadeset tri dana do kraja izdržavanja kazne.

Ih, đavo ga odneo, đavola. Zašto đavo nikada ne spava?” odagnavala je navrzlog zloduha, mučena nesanicom. 

Istoga trena, baš kada joj se vrag razbaškario u mislima, čuli su se udaljeni pucnji. Džeki je zalajala resko iz kućice i, nikad vezivana, izletela istog časa na neasfaltiran put kroz rupu u ogradi.

Rosa se ukopala za stolom kojim je zamenila nekoristan ležaj. Cigareta joj je ispala iz ruke. Zgužvala ju je prstima i ostala da sedi, iščekujući.

Načula je korake. Kada je neko snažno zalupao na zelene šalone prozora, pomislila je da je došlo vreme za mrenje.

Otvori, ja sam,” u šapatu je prepoznala glas sina.

Ljubo!” prigušila je krik i otvorila vrata beguncu.

Daj peškir, ranili su me.” Okrenuo joj je butinu sa koje je krv natapala zatvorsku pidžamu.

Rosa je iscepala čistu kuhinjsku krpu i, bez zbora, snažno je uvezala iznad rane. Nije bilo vremena da od krvi očisti i sagleda sinu ranu. Tek je pritisnula peškir na mesto gde ju je slutila. Ljuba je pustio zvuk po kome je razumela da je mesto pogodila. Drugom krpom podvezala je peškir da ne spadne.

Brzo!”

Iza kenjare,” prozborio je Ljuba kroz stisnute zube.

Skakućući na jednoj nozi, stigao je do stražnjeg dela dvorišta. Širom su se otvorila vrata stana uz sam klozet.

Dobro veče, čika Stevo,” nazvao je Ljuba.

Dobro ti jutro, sine. Evo ti lopovske. Penj' se,” odgovorio je komšija i podmetnuo mu široke šake.

Ljuba se u koprcu uspentrao na krov drvenog čučavca. Rosa i Steva izmenjali su pogledima uzdahe i za sobom tiho, hitro, zatvorili vrata. Rasveta je utihnula.

***

Otvori! Gde ti je sin?” Ni minut od mraka nije prošao kada je policija zalupala na Rosina vrata.

Izletela im je pred noseve, preobučena u spavaćicu:

Nije on idiot kao vi, pa da dođe ovamo! Ma, nosite se!”

Policajci su pogledom pretražili šesnaest kvadrata njenog prostora i, nemajući kud, rekli:

Budeš li ga i ovog puta krila, crno će biti i tebi i njemu.”

Kuš, bagro nijedna!” zavrištala je Rosa, zaletevši se isukanim noktima na prvog do sebe.

Policija se povlačila pred razjarenom majkom odbeglog robijaša. Razbuđeni komšiluk pratio je nemile goste smrknutim pogledom.

Svitalo je. Na samoj kapiji, Džeki je slasno zagrizla nogu jednom panduru. Ovaj je zajaukao i, mlatnuvši pseto, pljunuo sebi na cokulu:

Puj! Jebem ti Zvezdaru, da ti jebem!”

Dedinje

Vila je bila izgrađena u goblinističkom stilu. U odnosu na dedinjski kvart dorćolski pašaluk ličio je na donju mahalu. Takav su primeren razgovor i vodile dok su prilazile blistavom ulazu.

Brateee, ovde kao da živi sultan! A harem mu je, verovatno, sakriven od očiju raje, odmah iza rajskog vrta.”

Aha. A nas dve smo uškopljenici u uskim pantalonama. Lepo sam ti rekla da obučemo nešto drugo.”

Ma, šta nas briga. I tako nećemo dugo. Tri sata, pa kući.”

Da, da, da,” otpevala je Jasna, zavrtevši se oko sebe. Okrenula se ka okovanoj kapiji, pokazavši na interfon. “Zvrrrc, na minaret. Selam alejkum, presvetli! Da li ste vi tražili dva animir-evnuha” blesavila se. “Upravo smo dojahale na električnim atima, sa Dorćana. Skender beg šalje vam po nama aber: Alaj begova slama, Alaj begova slama...”

***

Predvorje je zauzimalo površinu koliko tri dorćolska stana. Utisnut u teraco ružičasti mermer čuvao je trajnost i podsećao na vreme kada su njime hodile dame u balskim haljinama.

Sada, umesto valcera, iz podzemlja se čula ritam-sekcija koju bi s vremena na vreme, u krajnje iznenađujućim obrtima presecao cijuk električne gitare.

Krenule su za zvukom. Široke stepenice vodile su ih strmo, među same temelje. Rasveta po zidovima bila je isprano bela i slaba, tek da se čovek ne spoplete. Na dnu sunovrata stajala su golema vrata nalik na četvrtasti pečat utisnut u zemlju. Iza njih je udaralo, u potiljku se osećalo.

Mila je pogledala Jasnu i namignula joj:

Što pre uđemo, pre ćemo da izađemo.”

Malena šaka stopila se s nesrazmerno velikom kvakom, oblika lavlje glave...

***

Stigla je pred kućna vrata. Ne bi to uradila da joj je makar krajičkom ukradene svesti iole preovladao razum nad lošom hemijom. Ali, jeste. Beonjače su joj se crvenele od popasane trave, a prvoklasni dop skupio joj je zenice. Ljuljala se na pragu. Majka je načula njihanje:

„Gde si do sada?”

Ćutala je u nemuštavilu. Otekli jezik valjao joj je po ustima reči i gutao slova koja nije uspevala da ispljune u majčino uho.

Nesvesna odigravanja u sobi i bliskog lica koje se udaljavalo, posegla je za prividom. Premda joj je svetlost bila oduzeta, nije se plašila priviđenja. U polusvesti otela joj se misao:

“Jebem ti ovaj grad, da ti jebem.”