Jasna

 

Osećanja su kao plač klovna. Nepouzdana i smešno-tužna.

Bila sam jednom u cirkusu. Šatra je bila razapeta na poljani kod Ušća. Izgledala je usamljeno, premda je grad tu disao i punio pluća mirisom dveju reka. Pitala sam se kako to da dve reke mirišu jednim mirisom. Kao da je dete u koficu strpalo pesak, grančice, bubice, trunke za oko, stisnuti cvet maslačka, perce vrapca, omot bombona, pa izručilo, od te nasumice zahvaćene smeše, kulu na zemlju.

U krugu oko cirade stajale su prikolice – kavezi i prikolice. Za slonove, tigrove, žirafu, dve zebre, četiri guske, ponije, majmune, papagaje, pudlice, ukrotitelje, dresere, igrače na konopcu i prevrtače u vazduhu, mađioničare, blagajnike, cepače karata... I za klovnove.

Stigli smo ranije kako bih na stazi duž Dunava probala nove rolere, pa  sam videla cirkuzante pre predstave. Životinje su bile unervožene, majmuni su se kikotali i drali, papagaji se nadglasavali, a velike mačke zevajući arlaukale. Davali su im, kako kojoj, zahvat sena, bananu, neko semenje i slatkiše, uvrnute, trobojne šećerleme. I meni su kupili jednu. Bila je preslatka, s primesom oporog i nagoveštajem kiselog, kao da su košticu limuna cedili, pa je gorko-kiselu pomešali sa šećerom.

Ljude je bilo zanimljivije posmatrati. Staloženi i spokojni, kao da ih ne čekaju vratolomije već otpočinak. Žene su bile vitke, lepe, i mnogo, mnogo mišićavije od dečaka iz škole. Nosile su jednodelna odela, pripijena uz tela, samo veselijih boja od školskih tamnoplavih trikoa. Prenašminkane, kretale su se gipko, visoko uzdignutih glava koje se ne okreću, ne prate prošlost staru nijedan koračaj.

Nešto su im dobacivali muškarci čudnih šešira, preko očiju spuštenih oboda, rogatih i uglancanih cilindara i polucilindara. Verovala sam da šešir služi za razmišljanje, staviš ga na glavu da bi bio pametniji. Tada sam videla i da razvezuje, raspojasava. Od naglavnjaka na cirkuzantima pucketale su reči u vazduhu oko žena, kao bičevi ukrotitelja.

Očekivala sam da vidim klovna, ali nisam. Kada je predstava počela i kada se konačno pojavio jedan, pomislila sam kako to može biti svako. I našminkane žene, i muškarci pod šeširima, i ja sâma...

 

Čupa

 

Kad zgazim puža i čujem kvrc, osetim.

Pod cipelom klisko, nestabilno tlo.

Slinavce zaobiđem radije, od sve štroke najmanje podnosim prljave đonove.

Tabani su mi načinjeni za postojanu podlogu, makar bila oštra i trnjava. Što je tvrđe pod njima ima više izgleda da se pretvore u petoprsna, stamena kopita. Dugo sam išao bos, ne zato što nisam mogao da se dokopam obuće, već što mi je smetala na nogama, kao da me je okivala, sputavala u koracima. Mislio sam, tada, samo da me život ne obuje.

Ali, život je skot. Ne da me je obuo, nego me je primorao da šniram pertle u pravilan, duplo svezani čvor. Sa dva leptirića od pertli. Strahota šta sve čoveka snađe. Stoga, čim opazim finu, meku cipelu nalik na indijansku mokasinu, ne pitam koliko košta, kupim dva para, zbog boja. Crne i bele, nosio bih rado i crvene, ali ne ide. Mislili bi da sam peder. Moram da držim do sebe.

Posao je taj koji me je obuo. Sad ja, ha-ha, izuvam druge. Da bih to kako valja uradio, glavni deo odradi odelce, kravatica, košuljica, pa i jebene cipele. Ima još nekoliko sitnica koje sam s početka naučio i od kojih ne odstupam, glup je onaj kojem se kapric deblja uz novčanik. Zato sam dugo i opstao, izbacio konkurenciju, proširio posao, pribavio pomagače, samo je trebalo da budem budan i održavam poverenje.

Jedini ustupak koji sam sebi učinio bio je taj što nisam pristao da gradom hodam ošišan. To nikako! Verovatno je zbog tog hira odložen moj uspon za nekoliko meseci, ali nije mi bilo važno. Zar da se zarad novca lišim osećanja?

Kosa mi je plava i dugačka do pola leđa. Oduvek je bila takva, samo čupava. Sada je negovana, jednom mesečno idem kod onog slepca od frizera kod „Mažestika“, ne zato što je bolji od drugih, već što je najveća uvlakača. Ne vezujem rep, puštam kosu da viori za mnom slobodno. Svestan sam nesklada između nje i skupog odela, ali je ona najbolji deo mene neskladnog. Pri tom, od nje ima i koristi. Posebno kod mlađe klijentele. Da, kakav sam inače kabast, još imam obrijanu kockastu glavu, klinci bi se razbežali pre nego što stignem da im se predstavim.

Ovako, priđem im nasmešen, kažiprstom sklonim pramičak sa oka, zabacim kosu, i kažem – Zdravo, ja sam Čupa. I tada ponovo osetim.

Ljuba

Pogled u nebo i špartanje od Ruzveltove preko Čubure do Voždovca, Dorćola... Driblinzi prodavaca magle na Bulevaru, za tezgama spremnim da se sklope u trenu bivši lekari, provlačim se između zbijenih redova, smešim se na osmehe, gužva, dok hodam bez plana oni valjda znaju zašto stoje iza svojih Lada, kečeva, stojadina na koje su rasprostrli ešarpe, trenerke, donji veš, smejuljim se tupavo i idem unatrag, spopletem se o šine, neostvareni arhitekta za volanom taksija protumači to kao poziv, ukrcam se u auto, zeleno, žuto, crveno uvek je ispred ili je za nama, nema kočenja, vešt je taksista, sigurno bi bio dobar neimar da je to više želeo, izlazim na Terazijama, vidim leđa krupne dugokose devojke, široko, široko, pravo mesto da se čovek izvaga, mesta ima za sve, jezičak je na pola puta, izuvam cipele da ga nagazim, da osetim na koju ću stranu da prevagnem, preturi se dete sa klupe, plače, majka mu ljubi suzicu, kiša počne da pada, malo je vremena, a mnogo je kiša u ovom gradu, duga premošćava reku, slivaju mi se boje niz lice, ličim na klovna koji plače.